Рат у Ирану пријети да остави 60 милиона људи без капи воде

ЊУЈОРК - Рат у Ирану указао је на једну од највећих слабости земаља Персијског залива – велику зависност од постројења за десалинизацију морске воде, чије би уништење у случају ескалације сукоба могло да изазове озбиљну хуманитарну и економску кризу, пише Блумберг.

У анализи америчке агенције наводи се да заливске земље немају довољно извора слатке воде за снабдијевање растућег становништва, индустрије и пољопривреде, због чега већ деценијама користе енергетске ресурсе за прераду морске воде у воду за пиће.

Око половине свјетских капацитета за десалинизацију налази се у шест држава чланица Савјета за сарадњу арапских држава Залива – Саудијској Арабији, Кувајту, Бахреину, Катару, Оману и Уједињеним Арапским Емиратима, а приближно 60 милиона становника тих земаља у великој мјери зависи од воде добијене тим поступком.

Према подацима Француског института за међународне односе, постројења за десалинизацију обезбјеђују око 90 одсто слатке воде у Кувајту, 86 одсто у Оману, 70 одсто у Саудијској Арабији и 42 одсто у Уједињеним Арапским Емиратима.

Иран је мање зависан од десалинизације јер већину воде добија из ријека, акумулација и подземних вода, али се посљедњих година суочава са тешким сушама.

Уколико би сукоб додатно ескалирао, а постројења за десалинизацију била уништена или тешко оштећена, то би могло да доведе до озбиљне несташице воде, хуманитарне кризе и великих економских посљедица.

Земље Персијског залива спадају међу подручја са највећим недостатком воде у свијету.

Због брзог развоја великих градова, попут Абу Дабија и Дохе, владе се све више ослањају на десалинизацију како би обезбиједиле довољне количине пијаће воде.

Та технологија, према наводима Блумберга, омогућила је државама Залива да развију пословне и туристичке центре у пустињским условима, са голф теренима, затвореним скијалиштима и дата центрима.

Према Допунском протоколу уз Женевске конвенције, напади на постројења за снабдијевање пијаћом водом забрањени су јер су неопходна за опстанак цивилног становништва.

Иран је у марту оптужио Сједињене Америчке Државе да су гађале постројење за десалинизацију на острву Кешм у Персијском заливу, због чега је без воде остало 30 села.

Ирански министар спољних послова Абас Аракчи изјавио је да је тиме створен опасан преседан, док су САД негирале да су гађале то постројење, наводећи да су циљ били искључиво војни објекти.

У јулу је више пута нападнут комплекс Зур Саут у Кувајту, који обједињује производњу електричне енергије и десалинизацију воде.

Постројења за десалинизацију најчешће се налазе уз електране јер им је за уклањање соли и других нечистоћа из морске воде потребна велика количина електричне енергије, што их чини додатно рањивим у нападима усмјереним на енергетску инфраструктуру.

Таква постројења била су мета и током Заливског рата 1990–1991. године, када су ирачке снаге уништиле дио капацитета Кувајта за десалинизацију и испустиле сирову нафту у Персијски залив, чиме је загађена морска вода.

Кувајт је тада био принуђен да се снабдијева водом из хитних резерви које су обезбиједиле, између осталих, Саудијска Арабија и Турска, преноси Танјуг.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.