Олаф Шолц: Удри по Немачкој, е па, доста више

Жестоко јавно "батинање“ Њемачке узело је маха, а та нова мода долази из Украјине, али и из других земаља Европе, пише Дојче веле.

То, најблаже речено, није фер, јер Њемачка чини за Украјину више од готово свих других земаља.

Ред захтјева, ред увреда, ред захтјева, ред увреда - чини се да је то шема коју Украјина користи у разговорима с Њемачком и о Њемачкој.

У то, на примјер, спада и одбијање Кијева да прими предсједника Њемачке Франка-Валтера Штејнмајера - након што је Кијев критиковао његову ранију политику према Русији, а он признао грешке.

Та шема је врло успјешна. А њемачки медији су је одмах примијенили, и то, изгледа, врло радо: нема дана да Берлин није на стубу срама, нема дана а да некритички новинари не питају чланове Владе - зашто се Њемачка коначно не одрекне руске нафте и прије свега руског гаса, те понајвише: зашто Њемачка не испоручује Украјини оружје које је затражила. Овај, у сваком случају потпуно излишан спектал, све више иде на живце.

Јер, као прво: од руске анексије Крима 2014. Њемачка је, заједно са САД, највећи донатор Украјине. Друго: осим директних сусједа Украјине, Њемачка је земаља која прима највише украјинских избјеглица. Треће: Њемачка је међу земљама које Украјини дају највише новца за куповину оружја. Канцелар Олаф Шолц је управо најавио више од милијарде евра директне помоћи. И апсолутно нико не сумња да Њемачка мора подржати Украјину у рату против Русије.

Па, је ли онда мудро када влада у Кијеву стално напада њемачку Владу и затрпава је новим, оштро упућеним захтјевима? Кад Њемачка испоручи дио траженог оружја, одговор гласи: то је добро, али тога мора бити много више.

Кад Њемачка одустајањем од руског угља, нафте и гаса најављује ни мање ни више него промјену парадигме, онда кажу: то је лијепо од вас, али то се мора десити одмах.

Притом се намјерно заборавља да је Њемачка у својој политици извршила заокрет невиђених размјера: Гасовод Сјеверни ток 2 је завршен - али није пуштен у рад. Њемачка војска Бундесвер ће за модернизацију и опрему добити на располагање додатних 100 милијарди евра само у овој години - подухват који је Олаф Шолц најавио убрзо након руског напада на Украјину. Њемачка плаћа испоруку оружја у ратну зону. Њемачка влада почиње прекидати блиске односе с Русијом, који су изузетно важни у сектору сировина. Зелени Министар привреде путује на Блиски исток како би тамо куповао нафту и гас и наглас размишља о продужењу рада нуклеарки и термоелектрана на угаљ.

Све су то екстремне промјене курса у изузетно кратком времену. Које су то земље у Европи толико промијениле своју политику и прије свега - по тако високој цијени као Њемачка?

Још иритантније од безобразлука из Кијева је понашање неких других европских земаља. Оне саме не реагирају како треба, али се радо скривају иза Њемачке или чак упиру прстом у њу. Даје се утисак да се ту ради само о имиџу у јавности.

Француски предсједник Емануел Макрон је у бројним телефонским разговорима безуспешно покушавао утицати на владара Кремља Владимира Путина. Узгред буди речено, он је без велике помпе довео у земљу финале Лиге првака које се првобитно требало одржати у Русији. Али када је ријеч о прихватању избјеглица, Француска се не понаша тако одлучно.

Италија је јавно и гласно изјавила да би могла одмах престати да увози руски гас. Али уствари се иза тога крије ово: Ако нема европског ембарга на гас, онда су за то криви други (мисли се прије свега: Њемачка).

Пољска се јавно и без координације (с Њемачком) врло залаже за испоруку војних авиона Украјини – али само преко војне базе САД-а у Њемачкој. Ако авиони не буду испоручени, тј, проблем је у САД или Њемачкој.

А Мађарској - барем у њемачкој јавности - не фали ни длака с главе због њеног проруског курса. У Будимпешти радо узимају јефтин руски гас, а ако треба, плаћају и у рубљима

Могао би се стећи дојам да би неке чланице ЕУ биле прилично срећне ако би Њемачкој кренуло лоше – и када би изгубила дио своје економске снаге и благостања. По оној - да сусједу цркне крава? Можда.

Чињеница је да су за шему сваљивања кривице на другог, постављања захтјева и њиховог испуњење - увијек потребне двије стране: онај који гласно захтјева, љути се и упире прстом у другог – и онај који све то дозвољава.

То је заиста потпуно излишан спектакл. На крају крајева, сви имају исти циљ - окончање руског рата у Украјини. Па зашто сијати раздор? То помаже само - Путину, преноси Б92.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.