НАТО између живота и клиничке смрти

Кроз историју војни савези су стварани како би се борили против одређених пријетњи. Када би се главна мисија завршила, они би престајали да постоје.

Да ли ће ова судбина задесити и НАТО који је, када је осниван, имао за циљ да држи Совјетски Савез ван Европе,  Американце унутра, а Нијемце под контролом? Многи сматрају, односно указују да је он одавно надживио своју сврху и требало је да буде распуштен још прије неколико деценија, а након завршетка хладног рата. 

Један од оних који сматрају да је НАТО реликт прошлости, чије је даље постојање више него бесмислено, је и истакнути амерички економиста и професор Универзитета Колумбија Џефри Сакс, који сматра да је овај војни савез требало да буде распуштен још 1990. године, када је тадашњи совјетски предсједник Михаил Горбачов одлучио да стави катанац на Варшавски пакт - војни савез предвођен Совјетским Савезом који је груписао државе Источног блока од 1955. године. Сакс није једини који тако  мисли. Сличан став има и бивши савјетник Пентагона, пензионисани пуковник америчке војске Даглас Мекгрегор. Он је у неколико наврата поручио да више нема потребе за НАТО-ом те да је он већ мртав, али му то нико још није саопштио. 

ПУШТАЊЕ БАЛОНА  

Тема могућег распада Сјеверноатлантског савеза све чешће се појављује у штампи, поготово након доласка на власт Доналда Трампа, који сматра да је он још једна бескорисна међународна организација која паразитира на новцу америчких пореских обвезника и одвлачи ресурсе Вашингтона од сукоба са Пекингом. 

Ова прича је добила на тежини када је Трамп запријетио да би чак могао повући америчке војне снаге из Европе, препуштајући је саму себи. Питање опстанка НАТО-а, бар у оваквом облику, спорно је и с обзиром на све примјетнији геополитички раскол на некада монолитном Западу, који наставља да се продубљује и шири, али и након обнављања дијела порушених дипломатских и политичких мостова између Вашингтона и Москве.  
Портал "Еурактив" је недавно чак објавио да су европске чланице НАТО-а почеле да се припремају за могуће смањење броја америчких војника на континенту. Како портал напомиње, европски НАТО кругови су увјерени да ће предсједник САД Доналд Трамп смањити број снага распоређених у Европи, који тренутно износи око 80.000 људи, и преусмјерити их на Азију и Блиски исток. 

Све чешће се може чути и да би САД могле да напусте мјесто команданта НАТО-а у Европи. Потребно је напоменути да су гласину о овим плановима први објавили амерички медији позивајући се на изворе у Пентагону, и то је одмах подстакло нове спекулације о деамериканизацији НАТО-а. 

Чини се очигледним да ће НАТО у свом садашњем формату трајати без САД тачно онолико колико је потребно да се потпише протокол о његовом распаду, као што је био случај са Варшавским пактом током распада СССР-а. Ова аналогија се овдје једноставно намеће, јер земље Источног блока нису имале мотивацију да остану у Варшавском пакту након што је контрола Москве нестала. 

ВОЈНИ САВЕЗИ

Да ли је овако нешто могуће и шта након тога? Једна од опција би можда могла бити стварање некаквог европског војног блока који би користио постојеће НАТО ресурсе и инфраструктуру. 
Ово је можда и најреалнија опција у овом сценарију с  обзиром на сва геополитичка дешавања у свијету, али и америчку стратегију, доктрину, да свој фокус баце на просторе Индо-Пацифика, гдје су чак формирали пандан НАТО-у којег, поред САД, чине још Велика Британија, Аустралија и Јапан. 

Европљани су стога почели активно да вјежбају развој разних формула за оживљавање савеза без Америке. 
Како је објавио "Фајненшел тајмс", главне европске чланице НАТО-а Британија, Француска и Њемачка разговарају о томе како да преузму главне функције управљања блоком и одбране континента у наредних пет до десет година. 

Постоји мишљење да све ово представља увод у клиничку смрт НАТО-а каквог данас познајемо, те да је на сцени покушај стварања нечега што би се могло назвати организацијом европског уговора пошто европске земље преузимају већу улогу у одбрани. 
Да све можда иде у том правцу, илуструје и то што су Пољска и Француска већ потписале споразум о проширењу стратешке сарадње у области одбране и безбједности. Варшава и Париз су се договорили о међусобним гаранцијама безбједности. И то је кључна тачка споразума: ако једна од земаља буде нападнута, друга мора да јој притекне у помоћ. 

Друга међу најважнијим тачкама је клаузула о заједничком нуклеарном одвраћању. Француско-пољски споразум није изолован примјер повећања сарадње двију европских држава. Раније је Париз потписао споразум о проширењу одбрамбене сарадње са Норвешком. 

ЛОНДОН И БЕРЛИН

Ради се и на припреми пољско-британског споразума. Француско-пољски и британско-пољски споразуми изгледају као браћа близанци. Једина разлика је у специфичностима помоћи коју Париз и Лондон могу да пруже Пољацима. Французи имају тактичко нуклеарно оружје и припремају средства за његову испоруку, а Британци су јаки у обавјештајним подацима и разумију понешто о поморском ратовању. 
Када су у питању Француска и Њемачка, одбрамбена сарадња и гаранције билатералне помоћи су наведене у Јелисејском уговору из 1963. године који је обновљен и ажуриран 2019. године потписивањем Ахенског уговора.

Трампови потези и најаве неких нових, гурнули су у исти кревет Лондон и Берлин. Британија и Њемачка потписале су одбрамбени споразум сличан француско-њемачком. 

Поред тога, и сама Европска унија је закључила низ билатералних одбрамбених споразума са малим земљама чланицама организације, а они подразумијевају активније учешће ових држава у одбрамбеним активностима. Другим ријечима, Брисел је одлучио да разне Албаније и Сјеверне Македоније не би требало да избјегавају велики рат са Русима ако до тога дође.

Стручњаци за безбједност, међутим, доводе у питање способност Европе да спроводи било какву независну одбрамбену политику. Истичу да Европи недостаје низ битних вјештина и ресурса: од транспортних авиона до сателитског надзора. 
Штавише, многе европске земље су везане рукама и ногама за САД, јер користе напредне америчке системе наоружања. Како указују, чак и ако би Европљани одлучили да иду до краја, под таквим условима би им требало више од деценије да изграде независну одбрамбену машинерију. 
СВЕ СЕ ВРТИ ОКО НОВЦА

Додуше, постоји и један број оних који на све ово гледају из сасвим другог угла и сматрају да је све ово дио једне покерашке игре Трампа, односно тактике која се огледа кроз застрашивање савезника како би их приморао на уступке. Уступак значи захтјев Вашингтона да Европа почне да сноси одговорност за сопствену одбрану - први пут у посљедњих 76 година. 

Указују и да оно што је добрим дијелом одредило бар блиску будућност НАТО-а јесте покерашка Трампова игра, која је довела до тога да европске земље чланице НАТО-а пристану да повећају своја издвајања за одбрану на чак пет одсто БДП-а. 
У таквој ситуацији неизвјесно је да ли ће нова америчка администрација и даље наставити са спорадичним пуштањем балона о укидању НАТО-а, јер је много новца у игри, а који би требало да задовољи захуктали војно-индустријски комплекс и њихове апетите. 

Генерални секретар НАТО-а Марк Руте је једном приликом поручио да би било сјајно имати неку врсту европског НАТО-а, али да би онда издвајања за одбрану требало да се повећају можда и на 10 одсто БДП-а. Додао је да, ако Европа жели да изгради сопствени НАТО без САД, мораће да створи сопствени нуклеарни потенцијал, а то ће трајати од 15 до 20 година. 

Нагласио је и да је илузија да се може изградити европски НАТО у наредних 10 или 15 година. У стварности, по његовом мишљењу, Европа ће морати да повећа своје издатке за одбрану, што је на крају и учињено. 

Такође, потпуни раскид са Европом за САД би највјероватније био прескуп као и за предсједника Трампа, који педантно броји сваки долар. Превише је уложено у протеклих скоро 76 година. Стога поједини аналитичари сумњају да су САД спремне да једноставно поклоне Европљанима огромну, опсежну инфраструктуру блока у Европи, чија је војна компонента скоро 100 одсто у власништву Пентагона, укључујући ваздухопловне базе и складишта тактичког нуклеарног оружја. 

Према њиховом мишљењу, реалнији сценарио је онај у којем Америка преноси војну сарадњу са европским савезницима из формата интеракције унутар блока на билатералне споразуме. 

Историјат

У својој историји НАТО је доживио чак 10 проширења. Данас га чине 23 државе и не ради се само о чисто војном блоку, већ и војно-политичком. Током историје НАТО-а његове чланице су прекидале учешће само у војној структури: Француска 1966 - 2009.  и Грчка 1974 - 1980. због тензија са другом чланицом алијансе - Турском. Нико до сада није потпуно одбио да учествује у Алијанси, јер је покровитељство САД увијек било превише вриједно за европске демократије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.