Ко је гдjе послије пада Берлинског зида

Када сам недавно напуштао Берлин који се спремао за обиљежавање 25 година од пада Зида, одлучио сам да се позабавим финансијским стањем земаља у транзицији током посљедње четврти вијека. Оно чиме се економиста бави јесте економски раст.

Хајде да оне земље које тек треба да достигну ниво реалних прихода из 1990, мјерено на основу БДП по становнику, назовемо неуспјешнима. Хајде да земље које су расле спорије од просјека богатих земаља Организације за економску сарадњу и развој, што значи мање од 1,7 одсто по становнику годишње, назовемо релативно неуспјешнима. Оне су такве јер се не приближавају нивоу прихода у богатим земљама. Трећу групу чине земље које држе трку са богатим свијетом и које биљеже раст између 1,7 и два одсто. Коначно, долазимо до успјешних примера, земаља које су расле најмање два одсто у посљедњих 25 година.

Групу потпуних промашаја чини седам земаља са укупном популацијом од скоро 80 милиона становника или 20 одсто популације свих транзиционих земаља. Оне су, поређане по степену неуспјешности: Таџикистан, Молдавија, Украјина, Киргизија, Грузија, БиХ и Србија. Све су прошле кроз грађански рат или међународни конфликт. Не чини се вјероватним да ће иједна од њих достићи ниво раста из 1990. Са садашњом стопом раста, можда ће им требати 50 или 60 година – дуже него што су провеле под комунизмом – да би се вратиле на ниво раста који су имале када је комунизам падао.

Релативни промашаји су Македонија, Хрватска, Русија и Мађарска. Њихов раст је око један одсто пер капита.

Земље које успјевају да не заостају превише за богатим капиталистичким свијетом јесу Чешка, Словенија, Туркменистан, Литванија и Румунија. Тамошњи раст је између 1,7 и 1,9 одсто. Коначно, успјешни примјери, који држе корак са богатим земљама, јесу: Узбекистан и Летонија (раст два одсто), Бугарска (2,2), Словачка и Казахстан (2,4), Азербејџан, Естонија, Монголија и Јерменија (три), Бјелорусија (3,5), Пољска (3,7) и Албанија (3,9). Успјех неколико њих (Азербејџан, Казахстан, Узбекистан) у потпуности се може објаснити експлоатацијом природних ресурса. Прави капиталистички успјех оствариле су једино Албанија, Пољска, Белорусија, Јерменија и Естонија (са три или више одсто раста). Неједнакост је екстремно порасла у Русији, балтичким земљама и Грузији, чак двоструко више него у САД између осамдесетих и данас. Али, ако у критеријуме за успјех додамо и демократију, из ове групе ћемо морати да избацимо Бјелорусију и Јерменију. То нас онда доводи до само три успјешна примјера: Албаније, Пољске и Естоније.

Очекивања већине људи 9. новембра 1989. била су да ће тек придошли капитализам резултирати економским приближавањем остатку Европе, умјереним растом неједнакости и очвршћеном демократијом. Она су углавном испуњена у Пољској. Она има 42 милиона становника или 10 одсто становника бивших комунистичких земаља. Тако се за једног од десет становника транзиционих земаља може рећи да је „транзитирао” у капитализам који му је био обећан од стране идеолога који су проповедали тријумф либералне демократије и слободног тржишта.

Не могу сада да залазим у политички развој који је испао многи гори него што се очекивало, нити у ратове који су однијели 250.000 живота, нити у скраћивање животног вијека у Русији и Украјини или у негативни раст становништва у већини бивших европских социјалистичких држава, нити у корупцију и клептократију.

Евидентно је одсуство занимљивих и важних политичких лидера. Овдје не укључујем Владимира Путина који је очигледно важан, али чији је утицај био позитиван у првих пет-шест година његове владавине да би од тада постајао све више негативан. Политички лидери ових нових држава једва да су познати и својим становницима, а камоли другима. Деведесет одсто популације транзиционих земаља не би могло да наведе име премијера или предсједника неке друге транзиционе земље осим своје, са изузетком Путина.

Патуљасте земље су произвеле патуљасте лидере који владају гвозденом песницом (Нурсултан Нузурбајев у Казахстану и Ислам Каримов у Узбекистану) или су створили династије (Алијеви у Азербејџану) или су на власти 30 година (Мило Ђукановић у Црној Гори) или понављају мантре из Брисела и Вашингтона.

Дакле, шта је биланс транзиције? За само три или највише пет или шест земаља може се рећи да су на путу да постану богате и релативно стабилне капиталистичке земље. Многе заостају, а неке у тој мјери да не могу теже чак ни томе да буду тамо гдје су биле када је Зид пао. Упркос филозофима „универзалне хармоније” попут Френсиса Фукујаме, Вацлава Хавела и Бернарда Анрија Левија и међународним „економским саветницима” Бориса Јељцина, који су сви маштали о демократији и просперитету, ниједно од та два није дошло за већину људи у источној Европи и бившем СССР. Зид је пао само за неке.

Исто важи за Пољску, Мађарску, Југославију и Чехословачку које су између 1945. и 1990. дале важне песнике, писце, филозофе и умјетнике. Не могу да се сјетим икога из источне Европе, уз часне изузетке, ко је оставио трага у интелектуалном или умјетничком свијету. Изузеци углавном долазе из бивше Југославије: Емир Кустурица, Горан Бреговић, Славој Жижек. Сви имају корјене у Титовој несврстаној Југославији и често у њој проналазе инспирацију: Бреговићева музика не би постојала да је морао да се ограничи на једну од бивших република. Тој листи могу да додам бугарског политиколога Ивана Крастева.

Политија Бранко Милановић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.