Како живе сиромашни гастарбајтери?

Хиљаде људи из јужне и источне Европе мигрирале су у Њемачку током шездесетих и седамдесетих. Многи су бјежали од сиромаштва у својим земљама, у вријеме када је Њемачка доживљавала процват и имала потребу за радном снагом.

Њемачка је позвала мигранте да дођу као гостујући радници ("гастарбајтери"). Привучени "бољим животом", они су радили у фабрикама челика и рудницима, у аутомобилској индустрији и кафетеријама, али само је неколицина достигла жељени просперитет.

Нова студија коју је објавио Институт за економске и друштвене науке у оквиру фондације "Ханс Боклер" показује да је данас више од 40 одсто миграната у пензији погођено сиромаштвом. То је више него три пута већа стопа у односу на Нијемце.  

Дефиницијом Европске уније је одређено да они који се сматрају сиромашним или им сиромаштво пријети, живе са мање од 60 одсто просјечних примања. Тај износ је 848 евра за невјенчане особе у Њемачкој и 1.278 евра за парове. Студијом су посматрани не само самци, већ и парови и веће породице.  

"Чак и ако једна особа у домаћинству прима више од 848 евра, а друга не прима ништа, обоје живе у сиромаштву", каже Ерик Сајлс, један од аутора извештаја.  

Сајлс уочава три главна разлога за високе стопе сиромаштва међу старијим мигрантима: иако су често радили у великим компанијама, они су се бавили нискоквалификованим пословима и били су слабије плаћени. Друго, многи од њих су отпуштени током осамдесетих, када је индустријски сектор опао, а сектор услужних дјелатности порастао. Коначно, они нису имали могућност да постану државни службеници, широког и просперитетног сектора који уопште није погођен сиромаштвом. Уз то, многи странци су дошли у Њемачку онда када су већ били старији и самим тим су већ имали некакву радну историју иза себе.  

"Тамо за њих често нису нису уплаћиване никакве принадлежности", истиче Сајлс.

Тешка ситуација код пензионисаних миграната није ништа ново. Већ 2006. године, студија о сиромаштву најстаријих коју је радио Њемачки институт за економска истраживања, изнијела је то спорно питање у јавност. Сајлс каже да оно што се промијенило од тада јесте број оних који су погођени сиромаштвом.  

"Број старих и сиромашних досељеника порастао је са 170.000, колико их је било 2006. године, на данашњих 270.000", каже Сајлс и додаје: "Изгледа да ће тај број наставити да расте".  

Са намјером да заштити будуће генерације имиграната од сиромаштва у старом добу, Пензиони фонд њемачке државе Баден-Виртемберг, заједно са неким хуманитарним организацијама и Државном канцеларијом за интеграцију, лансирао је 2009. године пројекат великих размјера. Наводећи да су курсеви за планирање старијег доба доживјели неуспјех јер нису успјели да допру до миграната, они су умјесто тога развили "Мрежу за миграције и друштвену сигурност", наводи Андреас Шварц, менаџер Државног фонда и шеф тог пројекта.  

Пројекат је усмјерен на мигранте из три највеће групе "гастарбајтера" – Турке, Италијане и Грке. Он их информише о планирању пензије и здравственој њези. "Систем друштвене сигурности је компликован. Ми нудимо семинаре који га представљају на једноставан начин", каже Шварц.  

Државни пројекат не користи мигрантима који су већ у пензији, али постоји и неколико других група које пружају помоћ сиромашним досељеницима. Мигранти који немају других опција увијек могу да се пријаве за основну социјалну помоћ, уколико им њихова пензија није довољна. Како Сајлс објашњава, један од проблема је у томе што је мигранте којима је то заиста потребно често стид да траже помоћ од државе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.