Како је Ким препородио Сјеверну Кореју?

Упркос деценијама санкција и изолованости, економија у Сјеверној Кореји показује изненађујуће знаке живота.

На десетине пијаца отворило се у градовима широм земље откада је сјевернокорејски лидер Ким Џонг Ун ступио на функцију прије пет година. Растућа класа трговаца и предузетника буја под заштитом званичника владајуће партије. У престоници Пјонгјангу изградња је у експанзији.

Дисиденти, редовни посјетиоци и економисти кажу да тржишне силе у повоју почињу да преобликују Сјеверну Кореју – овакав развој компликује покушаје да се обуздају Кимове амбиције у погледу нуклеарног програма.

Економски напредак земље олакшао му је да поднесе притисак Сједињених Америчких Држава и да обезбједи средства за финансирање нуклеарног програма.

Док Сјеверна Кореја остаје дубоко осиромашена, процјењени годишњи раст под Кимовом владавином иде од један до пет одсто, колико износи и у неким развијенијим економијама које нису ометене санкцијама.

Али ограничено прихватање тржишних сила у ономе што би требало да буде бескласно друштво такође је коцка за тридесеттрогодишњег Кима који је 2013. економски раст поставио као приоритетни политички циљ упоредо са развојем нуклеарног арсенала.

Дозвољавањем да се шире приватна предузећа, он подрива владин централни аргумент социјалне супериорности над јужнокорејским капиталистичким системом.

Информације цуре, а култ личности око Кима и његове породице се урушава.

И док људи оно што им треба проналазе изван државне економије, све су мање дужни сопственим властима.

Сјеверну Кореју деведесетих је погодила велика глад изазвана поплавама, сушом и укидањем совјетске помоћи. Влада је престала да обезбјеђује оброке и два милиона људи је умрло.

Ким Џин Хи, која је из Сјеверне Кореје 2014. побјегла и, попут осталих који су интервјуисани за потребе овог текста, на југу користи друго име, урадила је оно што многи други раде како би преживјели. Престала је да се појављује на послу, у фабрици за производњу машинског алата у рударском граду Мусану, а дане је проводила на импровизованој пијаци продајући све чега је могла да се докопа. Сличне пијаце изникле су широм земље. "Наш став према влади био је овај: 'Ако не можете да нас нахраните, оставите нас на миру да за живот зарадимо на пијацама'", каже Ким Џин Хи.

Пијаца у Мусану наставила је да расте и након што је оскудица хране попустила. До тренутка када је Ким Џин Хи отишла из земље, на пијаци је уз њену тезгу већ било још хиљаду других. Од 2010. године број пијаца које је одобрила влада удвостручио се на 440, а сателити биљеже њихово ширење у већини градова. У земљи са двадесет пет милиона становника, према једном истраживању, око 1,1 милион људи сада ради посао трговца или управника на овим пијацама.

Незваничне тржишне активности такође су у порасту: људи праве и продају обућу, одјећу, слаткише и тијесто у својим кућама; традиционалне пољопривредне пијаце које у руралним мјестима ничу сваких десет дана; кријумчари који ваљају ствари са црног тржишта, попут холивудских филмова, телевизијских серија из Јужне Кореје и смартфона који се могу користити у близини границе са Кином.

Најмање 40 одсто становништва Сјеверне Кореје укључено је у некакав вид приватног предузетништва, што је, према ријечима директора сјевернокорејске обавијештајне агенције Ли Вјунг Хоа, упоредиво са подацима из Мађарске и Пољске непосредно након пада совјетског блока.

Сјевернокорејци су некада радили искључиво за државна предузећа, имања и фабрике. Примали су плате и купоне којима су храну и остале потрепштине могли да купују у државним продавницама. Али тај систем доживио је крах деведесетих, а већина државних радника сада мјесечно заради једва долар.

Економисти процјењују да минимални трошкови живота у Сјеверној Кореји износе 60 долара мјесечно.

"Ако сте обичан Сјевернокорејац данас, и не зарађујете на пијацама, вјероватно ћете умријети од глади", каже Ким Нам Чол, четрдесетшестогодишњи дезертер. "Једноставно је."

Према проценама Корејске развојне банке, осам одсто потрошачких добара која се продају на сјевернокорејским пијацама поријеклом је из Кине.

Али Ким Џонг Ун подстакао је земљу да на локалном нивоу повећа производњу и тако мање зависи од Кине. Његов позив охрабрио је произвођаче да одговоре на захтјеве тржишта. Обућа, алкохол, цигарете, чарапе, слаткиши, јестива уља, козметика и нудле произведене у Сјеверној Кореји већ су са тржишта истисли кинеске верзије.

Редовни посјетиоци Пјонгјанга кажу да је у повоју права потрошачка економија. "Конкуренција је свуда", написао је недавно Ридигер Франк, економиста са Универзитета у Бечу.

Телефонски сервис покренут 2008. има више од три милиона претплатника. Увезени соларни панели постали су статусни симбол. А у Пјонгјангу у продаји се може наћи и оно што је државна пропаганда осуђивала као "септичку јаму капитализма" – кока-кола.

Ким је државним фабрикама омогућио више аутономије над тиме шта ће производити, а породице у задругама сада имају појединачне парцеле. Када буду испуниле државну квоту, моћи ће да задрже и продају вишкове како год желе. У развоју тржишта све већи број Сјевернокорејаца видјеће супериорне производе направљене у иностранству и можда преиспитати заосталост сопствене нације. "Захваљујући пијацама, много мање Сјевернокорејаца данас из земље бјежи због глади него деведесетих година", каже Ким Сеунг Еун, пастор који је дисидентима помогао да се домогну Јужне Кореје. "Сада у Јужну Кореју одлазе у потрази за бољим животом са којим су се упознали на пијацама."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.