Како ће се Сирија бранити

Сиријска противваздушна одбрана ће се евенуалном нападу Американаца супротставити бројним, али и прилично застарјелим арсеналом. Од старих “нева” до модерног система “тор-а”. Противбродске ракете су посљедња ријеч технике, али су Американци ван домета.

Најава америчког напада на Сирију у жижу интересовања избацила је противваздушну одбрану те државе. На папиру, Американци од Вијетнамског рата нису имали озбиљнијег противника. У стварности, Сирију бране стари совјетски системи и тек понеко заиста модерно оружје.

Сиријска ПВО је махом је опремљена совјетским ракетама и радарима из шездесетих и седамдесетих година, које је Сирија набавила за рат са Израелом и распоређени су око Дамаска и других већих градова, као и уз појас према Средоземном мору.

Процјењује се да је Сирија 2011. године имала 4.100 ракета земља-ваздух, и двадесетак радара за рано упозоравање. Сателитски снимци које су анализирали стручњаци из Аустралије говоре да у Сирији постоји најмање 240 уређених ракетних и 22 радарска положаја, али није познато колики број су заузели побуњеници.

Иако се ради о застарјелим ракетним системима, један број је модернизован, што значи да су отпорнији на електронско ометање и могу да гађају више циљева истовремено. Радари којима располаже Сирија су великог домета и могу да открију авионе и крстареће ракете док још не уђу у сиријски ваздушни простор.

Најављени напад на Сирију крстарећим ракетама “томахавк”, уколико се погледа арсенал Башара ел Асада на папиру, могао би да буде мање успјешан него што то очекују Американци. Ракете “томахавк” лете брзином од око 880 километара на час и имају слабије маневарске способности од борбених авиона, али су готово хируршки прецизне.

Највећи градови и војни објекти Војске Сирије заштићени су мрежом система ПВО средњег домета од 24 до 45 километара, који су густо груписани у четири области геометријских димензија 100 до 150 са 50 километара, а већи дио земље, пустиња према Ираку и области насељене Курдима на сјеверу су практично непокривене.

У тако густој мрежи ракетних система, добро увјежбана посада има шансу да обори крстареће ракете у ситуацији када нема непријатељских авиона на небу.

Сирија посједује не више од 200 мобилних система КУБ домета 24 километра, а посједују и око 50 усавршених верзија БУК М1 домета 30 километара.

Сиријци имају и око 150 лансера старијих “Нева” домета 35 и “Двина” (око 300 лансера), домета 45 километара. Ови системи нису предвиђени за “лов” на крстареће ракете, и нису мобилни.

Вјероватно је да ће се Асад потрудити да за евентуални напад САД сачува и систем великог домета С-200 који може да обара летеће објекте на даљинама и до 300 километара, односно теоретски изнад америчке базе Инџирлик у Турској, над Кипром и већим дјелом Израела.

Међутим, стварно бројно и техничко стање овог система су највећа непознаница, а од СССР је купљено укупно 48 лансера. Озбиљна мана система је то што ракета до циља лети готово два минута, што би Американцима оставило довољно времена да пронађу радар и лансер и униште га пре него што ракета буде и близу циља.

Побуњеници, очи и уши САД

У ситуацији када САД још нема авионе у региону, сиријски побуњеници могу бити најважнији савезник на терену, јер се међу њима налазе војници и официри пребјегли из Асадових снага.

За претпоставити је и да су многе фиксне положаје Асадових ракета и радара побуњеници већ лоцирали и послали координате Американцима, што у великој мери може да изненади сиријску ПВО.

Изненађење на небу за Американце могао би да створи руски систем “Панцир С-1” који има 12 ракета домета 20 километара и два против авионска топа домета четири километара, а може да да дјелује у покрету и против више циљева истовремено.

Међутим, према писању западних медија, Сирија нема више од двадесетак ових система и вјероватно је да их Асад неће превише излагати ризику, већ да ће и њих чувати за будући евентуални напад америчке авијације.

Од система мањег домета Сирија има више десетина “Стрела-1” и “Стрела-10” домета око пет километара и они у борби са крстарећим ракетама могу да буду истурени у прве редове, као и системи “Оса” (око 50 лансера) домета од око 14 километара. У наоружању се налази и више десетина ракета “Стрела 2” и “Игла”.

Претпоставља се и да је Сирија од Ирана 2008. године добила модернији руски систем “Тор” домета 14 километара, који је мобилан и идеалан за борбу против крстарећих ракета.

Британски стручњаци процјењују и да Сирија има и нешто више од хиљаду против авионских топова, калибра од 23 до 57 милиметара, који нису повезани са радарима, тако да је њихова ефикасност готово занемарљива.

Код процјене снага сиријске ПВО треба узети у обзир да је један број људства пребјегао на страну побуњеника, као и да војници из тих јединица никада нису ратовали.

Асад посједује оружје одмазде

Највећи страх на Западу међутим није сиријска ПВО већ ракете дугог домета које могу да погоде Кипар, Турску и Израел, а по потреби, могу да носе и хемијско оружје. Смјештени су најчешће у подземне бункере, којима крстареће ракете готово да не могу ништа.

Према подацима објављеним у западним медијима Сирија има највише тридесетак ракета типа “Скад” у неколико верзија и процјењује се да је њихов домет од 180 до 550 километара, али им прецизност није јача страна.

Такође, западни стручњаци сумњају да је у Асадовом посету и иранска ракета “шахаб 2” домета 750 километара, коју су Сиријци набавили уз кинеску помоћ, а технологија је изворно из Сјеверне Кореје.

Од система мањег домета Сирија има 36 ракета “Точка”, чији је домет од 70 до 120 километара, коју су прецизније, као и највише 20 ракета „Фрог-7” домета 70 километара.

Авијација сакривена од очију јавности

Анализом снимака које су начинили побуњеници може се утврдити да је Асад на побуњенике слао најчешће школско-борбене авионе Л-39 “албатрос”, који су и најједноставнији за одржање и не користе се за борбу у ваздуху.

Сирија има 20 авиона Миг-29, 35 Мигова-25 и 50 Мигова-23, којих готово да није било над небом током грађанског рата, а предвиђени су за борбу у ваздуху. У наоружању се налази и око 140 Мигова 21, чије је техничко стање под великим знаком питања.

Западни стручњаци процјењују да се сиријски “мигови” налазе у лошем стању, јер су компликовани и скупи за одржавање и радни вијек им је при крају.

Такође, није занемарљиво и да високи официри сиријске војске који су пребегли на страну побуњеника, тврде, да у ваздухопловству лети само трећина “поузданих” пилота јер постоји страх да би остали, непоуздани, могли да “побјегну”.

Бродови на нишану, али ван домета

Неколико година пред грађански рат Сирија је од Русије и Кине купила против-бродске ракете великог домета и прецизности.

Кинеска ракета Ц-802 има домет 180 километара, и лети брзином од око 1.100 километара на час, на малој висини од три до седам метара од нивоа мора, што је чини готово неухватљивом за радар.

Руске ракете “јакхонт” су брже од кинеских и лете брзином од 2,5 маха. Домет је при ниском лету, на неколико метара од површине мора, око 120 километара, а при лету на већим висинама и до 290 километара (до британске базе на Кипру и израелске луке Хаифа).

Почетком јула ове године нападнуто је складиште у луци Латакија у којем су се наводно налазиле ове ракете. Американци, незванично, процјењују да је Израел извео напад и уништио 50 ових ракета, док је Дамаск за напад оптужио Ал Каиду.

Амерички бродови су међутим далеко изван домета сиријских против-бродских ракета, јер и најслабије крстареће ракете “томахавк” имају максимални домет од 1.700 километара.

Претукли породицу

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.