Jош најмање десет година сукоба у Сирији

Њујорк - Рат у Сирији трајаће још, најмање, десет година, јер све стране имају подршку великих сила, а ту су и регионални интереси, процјењује "Њујорк тајмс" на основу закључака америчких аналитичара.

Аналитичари се слажу да ће сукоби бити још интензивнији и насилнији.

Бројни покушаји уплитања страних сила у заустављање рата само су потврдили да све води у једну слијепу улицу у којој је насиље једина опција, а сви остали нормални путеви према постизању мира су затворени.

Барбара Ф. Волтер, професор на Универзитету Калифорнија у Сан Дијегу наводи да већина грађанских ратова заврши тако што једна страна изгуби, те да се четвртина заврши примирјем, углавном, јер се обје стране у потпуности исцрпе.
Али, то у Сирији није случај.

Џејмс Д. Фирон, професор са Станфорда који проучава грађанске ратове, сматра да спољне интервенције на обје стране знатно продужавају трајање рата.

У битке су укључени и курдски милитанти који имају помоћ страних сила, али и "Исламска држава". Провладине и опозиционе снаге "окомиле" су се једни на друге, због чега они, заједно са страним државама које их подржавају, стварају централну динамику рата.

У сиријском рату, сматрају аналитичари, нико не може изгубити и нико не може побиједити.

Када једна страна почне губити, страна држава која их подржава почне да их снабдијева и на тај начин спречава да њен фаворит изгуби.

Русија и САД су довољно јаки да се носе са било каквим сукобом. Нико не може побиједити, јер обје стране одмах крену у "противнапад".

САД су давале подршку сиријским Курдима против "Исламске државе", а како су Курди јачали, упалио се аларм у Турској, која се бори са властитим курдским побуњеницима.

Тако је Турска ове седмице интервенисала на граници са Сиријом потпомогнута САД, како би освојила град Јарабулус прије Курда.

У већини грађанских ратова, војне снаге успијевају, у зависности од подршке локалног становништва, да заштите цивиле и смање звјерско понашање.

У ратовима, попут овога у Сирији, у којима се и Влада и побуњеници ослањају на подршку страних земаља, долази до стварања сасвим супротног понашања, наводе амерички аналитичари.

Нико није сигуран како ће послијератна Сирија изгледати, али сви умијешани актери замишљају најгори сценарио. Због тога долази до статуса кво у којем су борци забринути за очување онога што имају, умјесто да ризикују у остваривању ширих циљева.

Важније од побједе јесте заустављање друге стране да побиједи, оцјењују стручњаци.

Русија вјероватно жели да Башар ал Асад одступи или да барем направи неке уступке, али га на то не могу присилити нити могу напустити Сирију, а да не угрозе своје интересе.

Асад би, у међувремену, могао тражити агресивнију интервенцију Русије, која би му донијела побједу, а то је нешто што Русија не жели пружити.

Резултат је сљедећи - Асад остаје на свом мјесту, а Русија интервенише толико дуго да га остави тамо гдје је сада, процјењује "Њујорк тајмс".

Сиријска опозиција је слаба, јер је "разломљена" на многе групе. Ако нека фракција и успије да сруши Владу, доћи ће до новог сукоба између самих побуњеника.

И, што је најважније, у сиријски сукоб увучене су двије најјаче свјетске силе, Русија и САД, па се ситуација може ријешити једино великом инвазијом.

"У најбољем случају то би захтијевало ситуацију сличну оној када је Америка окупирала Ирак или Авганистан. У најгорем случају, може доћи до великог регионалног рата", анализира "Њујорк тајмс".

Али, која би земља данас пристала да пошаље своје војнике да на неодређено вријеме заузму Сирију, с обзиром на то да би у том случају постали мета џихадиста и суочила се са побуном која би могла коштати живота на хиљаде војника, наводе аналитичари.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.