Фаталне грешке у Фукушими

Пекинг - Тврдње присталица нуклеарне енергије у Јапану да су нуклеарне централе отпорне на удар земљотреса и да је трагични исход несреће у Фукушими просто посљедица цунамија какав се виђа једном у 100 година - нису тачне, закључак је вишемјесечног истраживања које је спровела највећа јапанска телевизијска станица НХК, преноси РТС.

Овај јавни ТВ сервис у својој једночасовној емисији изнио је тврдњу да је у реакторима у Фукушими постојао фатални структурни проблем у вези са функционисање вентила за испуштање паре и да у Јапану постоји 26 реактора истог типа који стога представљају велику потенцијалну пријетњу у случају земљотреса.

НХК је зато упутио оштру критику на рачун јапанске владе која је одобрила рестартовање нуклеарних централа у земљи.

Водећа јапанска телевизија навела је и да су у пројектовању “Фукушиме 1” недовољно испоштовани стандарди отпорности постројења на сеизмичке ударе, као и да су велике количине опреме неопходне за обуздавање оштећених реактора остале неискоришћене у бази Токијске електроприведе (ТЕПКО) на само 50 километара од централе.

Инжењери у самој нуклеарки и компанија ТЕПКО имали су довољно времена да спријече изливање радијације из реактора 1, 2 и 3 у којима је дошло до топљења нуклеарног горива, али су недостатак стручног знања, слабости у пројектовању централе и лоша организација у данима након удара земљотреса и цунамија проузроковали катастрофу која је могла бити избјегнута.

Немоћ инжењера

Јапанска телевизија, која је интервјуисала око 300 људи, дала је детаљни приказ безуспјешних покушаја радника централе да спријече изливање огромних количина радијације и осјећај страха и немоћи који је владао у кругу централе.

Највеће количине радијације излиле су се 15. марта прошле године у 6 часова ујутру по јапанском времену из реактора број 2, читава три и по дана након земљотреса и налета цунамија који је уништио главне и резервне генераторе за напајање струјом и тако прекинуо неопходно хлађење реактора.

Да би се поново успоставило хлађење реактора било је потребно механички упумпати воду у њега, али је то није било могуће због великог притиска насталог гомилањем паре у унутрашњости реактора који је спречавао улазак воде.

Овај и други реактори у нуклеарки у “Фукушима 1” били су опремљени са осам вентила на унутрашњој кошуљи која окружује језгро реактора, који служе за испуштање паре и регулацију притиска, али они нису могли да буду даљински отворени због нестанка струје.

Пошто су у налету цунамија и резервни генератори били уништени, руководиоци централе одлучили су се за очајнички потез - наложили су радницима да поваде акумулаторе из својих кола, уђу у реактор и покушају да отворе поменуте вентиле користећи струју из акумулатора.

Упркос чињеници да је било довољно отворити само један од осам вентила и упркос напорима радника који су аутомобилским акумулаторима обезбједили струју потребну да се вентили отворе, они су, сви до једног, остали затворени.

Инжењери у централи нису успјели да открију узрок тога, па су скупа са радницима немоћно посматрали како са проласком времена у реактору расте притисак.

У одсуству воде за хлађење, нуклеарно гориво у реактору се прегријало, истопило и пробило дно унутрашњег металног кућишта реактора - феномен познат као “мелт даун”.

Након тога било је само питање времена када ће и спољни зид реактора попустити.

Једина мјера за смањења притиска у реактору 2 која је након тога преостала, било је намјерно испуштање једног дијела контаминираног ваздуха из њега, као што је то учињено у случају реактора 1 и 3, и то отварањем вентила на спољним цијевима реактора.

Ово би било штетно по околину, али би предуприједило несрећу са несагледивим посљедицама.

За отварање спољног вентила овог пута је био потребан ваздух, али је и ту дошло до кашњења, јер је компресор ваздуха био неупотребљив због губитка електричног напајања.

Када је напајање ипак обезбјеђено, инжењери у Фукушими су на своје запрепашћење схватили да ваздух који су почели да упумпавају у спољне цијеви реактора не долази до вентила и да је он и даље затворен.

До тог тренутка у централи се само беспомоћно чекала експлозија реактора.

Сви у кругу централе су били паралисани страхом у вези сопствене смрти, па и уништења доброг дијела јапанске државе.

Директор централе у једном тренутку наредио је евакуацију особља, али је у централи ипак остало педесет људи, који су ишчекивали смрт.

Након пуцања спољног зида реактора 2 и испуштања великих количина радиоактивних супстанци, облак радијације протегао се 300 километара преко насељених области јужно од централе прије него што су га вјетрови преусмјерили на Пацифички океан.

Још већу катастрофу су спријечили војни хеликоптери који су у сред јаког ветра и радијације очајнички из ваздуха заливали тај и друге оштећене реакторе “Фукушими 1”, као и ватрогасци из Токија који су својим ватрогасним колима потом из непосредне близине уливали воду у прегријана језгра излажући се дејству радијације.

Узроци катастрофе

Јапанска телевизија НХК у својој емисији је изнијела стручно мишљење нуклеарних физичара да њихове колеге и инжењери у централи нису схватили да осам вентила у унутрашњем кућишту реактора нису могли да буду отворени ни након обезбјеђења напајања, јер је њихове клипове у супротном смјеру притискала пара настала прегријвањем горива, па стога нису могли да преузму даље кораке.

Пројектанти уопште нису узели у обзир ову могућност када су конструисали вентиле и реактор, тако да се може сматрати да они имају структурни дефекат.

Спољни вентил, пак, није могао бити отворен, највјероватније стога што су цијеви које су до њега доводиле ваздух биле израђене од материјала најмање отпорног на сеизмичке ударе, те су се у њима појавиле пукотине.

Ово је јоше један пропуст у пројектовању и уопште слаба тачка нуклеарних централа када су у питању земљотреси.

Осим тога, јавља НХК, до кашњења у зауздавању оштећених реактора дошло је и због тога што је радницима у централи непосредно након наиласка цунамија испоручивана неадекватна опрема.

Тако је на примјер војска централи испоручила акумулаторе од два волта, мада су за отварање унутрашњих безбједоносних вентила били потребни акумулатори од 12 волти.

Један од радника централе изјавио је да није било времена и прибраности да се види шта је стварно потребно, него је у централу доношено оно што је било прво под руку, а то су, великом већином, били неупотребљиви акумулатори.

Иронично, открива НХК, за све то вријеме у бази Токијске електропривреде на само 50 километара од централе стајало је  ускладиштено чак око хиљаду акумулатора од 12 волти.

У истим складиштима налазили су се и пријеко потребни генератори и камиони цистерне за упумпавање воде у реакторе, који су сви могли знатно допринијети бржем хлађењу реактора и бар спријечити експлозије у реакторима 1 и 3.

Ова опрема, међутим, није могла бити испоручена јер ТЕПКО није обезбједио заштитна одјела за особље које би превезло ту опрему.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.