Европској унији Нобел за мир

Осло - Награда је додјељена Унији због дугорочне улоге у уједињењу континента, као и за заслуге у унапређењу мира, помирења и заштити демократије и људских права у протеклих 60 година.

Према информацијама које је прије доделе објавила норвешка телевизија НРК, одлука је донијета једногласно, а изненадила је многе јер се 27-члана ЕУ управо бори са највећом кризом у својој историји

"Комитет је овом наградом послао поруку европском народу, апелујући да сачувају оно што су у протеклих шест деценија постигли", рекао је секретар Комитета одговарајући на питања о одлуци.

Он је образлажући додјелу навео да је ЕУ имала кључну улогу у помирењу Француске и Њемачке, као и у јачању демократије у Централној и Источној Европи.

Награда је вриједна 1,2 милиона долара, а прошле године су је подиелиле предсједница Либерије Елен Џонсон Сирлиф, њена суграђанка Лејмах Гбове, као и активисткиња из Јемена Тавакул Карман.

Ко су били кандидати?

Најви помињани међу  међу главним кандидатима су били Бјелорус Алеш Бељацки, Рускиња Светлана Ганушкина.

Ту су и руска група за људска права Меморијал, Авганистанка Сима Самар Кубанка Јоани Санчес и Американац Џин Шарп.

Бељацки је водећи борац за људска права у Бјелорусији, гдје из затвора наставља неуморно да води битку с режимом предсједника Александра Лукашенка.

Директор групе за заштиту људских права "Вјасна" (Прољеће), који је ухапшен у августу 2011. године, у новембру је због неплаћања пореза осуђен на четири и по године затвораи одузета му је и имовина, пренио је АФП.

"Вјасна" је основана 1996. године и има представништва широм Бјелорусије за пружање помоћи жртвама политичке репресије. Такође, активно води кампању за укидање смртне казне.

Бељацки (50) очувао је бодрост духа мада је често у самици и другим затвореницима је забрањено да контактирају с њим.

"Све је у реду", написао је он у поруци из затвора. "Налазим се управо тамо гдје борац за људска права и треба да буде када је у земљи оваква ситуација."

Руска активисткиња Светлана Ганушкина (70), оснивач је и директор групе "Грађанска помоћ", која помаже избјеглицама који су због сукоба послије распада ШСР били принуђени да напусте своје домове.

Група, основана 1990. године, помаже и економским мигрантима који су из бивших совјетских република дошли у велике руске градове, гдје су често жртве ксенофобије и раде у ужасним условима.

Ганушкина је 30 година предавала математику на Московском универзитету, а 2000. године се у потпуности посветила активизму.

Била је члан савјета Кремља за људска права, у вријеме бившег председника Русије Дмитрија Медведева, али је поднијела оставку пошто је Владимир Путин започео трећи мандат на мјесту шефа државе.

Руска група за људска права "Меморијал", основана 1989. године, објелоданила је у јавности насиље на Сјеверном Кавказу, посебно у Чеченији, гдје су вођена два рата послије распада ШСР 1991. године.

Такође, једна је од ријетких организација која је довела у питање званично тумачење савремене руске историје, посебно Стаљиновог доба.

Активисткиња те групе Наталија Естемирова отета је и убијена у Чеченији 2009. године, а тај злочин још није расвјетљен.

Сима Самар је љекар и активиста за људска права који је више пута био изложен претњама смрћу због своје неуморне борбе за права жена у Авганистану.

Самар (55) основала је 1989. године организацију "Шухада", која је отворила четири болнице, 12 клиника, 60 школа и два склоништа, а помогла је и у отварању десетина хиљада радних мјеста за жене и дјевојке у Авганистану и Пакистану.

Током владавине талибана 1996-2001, Шухада је у тајности водила школе за дјевојчице у Кабулу. У то вријеме, основне школе за дјевојчице су биле веома ријетке, а једине средње школе за њих биле су оне које је водила "Шухада".

Бивши специјални извјестилац УН за људска права у Судану, Самар је сада на челу Независну авганистанску комисију за људска права, прво тијело у тој земљи које надзире и истражује случајеве кршења људских права.

Самар је припадница мањинске заједнице Хазара, а 1982. године је постала прва Хазарка која је дипломирала на Медицинском факултету.

Кубанска блогерка Јоани Санчес (37) пет година је јавно критиковала једини једнопартијски режим на америчком контитенту. Њен блог је на Куби забрањен, а пошто већина Кубанаца нема приступ Интернету, њено име је Кубанцима углавном непознато, мада је у иностранству добила више награда.

Блог је назвала "Генерација ипсилон", по сопственој генерацији која је расла у доба СССР, због чега су многи њени вршњаци добили име које почиње на ипсилон, по узорку на руска имена.

Теме којима се Санчес бави су углавном везане за свакодневне проблеме с којима се суочавају Кубанци - сиромаштво, инертност режима и очај због којег многи од њих ризикују живот у покушају да илегално напусте земљу.

Џин Шарп (84), из САД, важи за најзначајнијег теоретичара ненасилног отпора откад је 1993. године, послије путовања у Мјанмар, написао књигу о ненасилној револуцији, коју многи сматрају приручником на којем се темељило "арапско прољеће".

Књига "Од диктатуре до демократије: оквири за ослобођење" преведена је на више од 30 језика.

"Првенствено покушавам да разумијем природу и потенцијалн ненасилних облика борбе против диктатура", објаснио је Шарп у документарном филму "Како почети револуцију" из 2011. године, који описује његов живот и рад.

Шарп је студирао политичке науке и социологију у Охају и докторирао на Оксфордском универзитету 1968. године на тему политике ненасилне акције и оснивач је Института Алберт Ајнштајн за истраживање ненасилних метода политичке борбе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.