Епидемија самоубистава међу ветеранима

Лондон - Америчка војска бори се да заустави праву епидемију самоубистава међу ветеранима, преносе агенције.

Прошле године, број самоубистава америчких војника премашио је број погинулих војника у борбама, пише данас британски лист “Гардијан”, додајући да се након једне деценије ангажовања у ратним зонама Пентагон сада суочава са још гором ситуацијом.

Према прилично суморним статистичким подацима, 2012. је по први пут у најмање једној генерацији, број самоубистава међу војницима у активној служби - 177 премашио број војника погинулих у ратним дејствима - 176.

Другим ријечима, више америчких војника страдало је од своје властите руке него од непријатељске.

Сличан узнемирујући тренд забиљежен је у свим родовима америчке војске и резервним снагама.

Прошле године, 349 војника извршило је самоубиство, док је 295 погинуло у борбеним околностима.

Међутим, статистика је у ствари још гора.

Већина војника изврши самоубиство након што се повуче из активне службе па се званично региструје као смрт ветерана.

Према тим подацима, 6.500 бивших војника убило се само прошле године, што је отприлике једно самоубиство на сваких 80 минута.

Војни психијатар Вилијем Неш и његове колеге развили су посебан концепт “моралне повреде” како би разумјели актуелни талас самоповређивања, који су дефинисали као “повреду унутрашњих увјерења о разлици између добра и зла”.

Према његовим ријечима, ријеч је о разбијању моралне сигурности било нечим што јесте или нисте урадили или нечим што је урађено вама.

Насупрот раширеном вјеровању, разлози самоубистава нису страх и ужаси кроз које су војници прошли, већ осјећај срамоте и кривице, посебно када су убијени њихови саборци.

- Бол који војници осјећају јер нису успјели да заштите своју “браћу” по снази и интензитету сличан је болу који осјете родитељи који су изгубили дијете - рекао је Неш.

Он је додао да су извори великог бола и случајеви “пријатељске ватре” када амерички војник случајно убије свог саборца, као и операције у којима су жртве били цивили, посебно жене и дјеца.

Други важан фактор, наглашава Неш, јесте отпуштање из војске што ствара јак осјећај губитка код људи који су водили херметички затворен живот унутар војних снага и одједном се у једном тренутку нађу ван тога.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.