Дојче веле: Патријархово дипломатско ремек-дело

Посјета папе Фрање и патријарха Вартоломеја избјеглицама на Лезбосу није само заједничка потврда хришћанске хуманости.

Та посјета обухвата и бројне црквено-политичке аспекте, пише у свом коментару теолог Хајнц Гштрајн, а преноси Дојче веле.

Цариградски патријарх Вартоломеј I дуго се трудио да обезбjеди састанак са папом прије православног синода који се у јуну одржава на Криту. Било је чак претпоставки да би могла да се испослује и блиц-посјета папе Фрање самом синоду. Ти напори појачани су након историјског састанка Фрање и руског патријарха Кирила I средином фебруара у Хавани.

Према тврдњама упућених, актуелна иницијатива потекла је из Фрањиног личног писма којим је обавијестио Вартоломеја I о црквеном састанку на Куби. Поглавари из Истанбула и Ватикана желе да предупреде утисак да нова осовина Првог Рима и „Трећег Рима" (Москве) иде на уштрб тијесних веза са екуменским патријархатом у Истанбулу које потичу још из времена папе Јована XXIII (1958-1963).

Крајем марта, екуменски патријарх предложио је папи заједничку посjету једном избjегличком кампу на грчком острву Лезбосу, агапе с избjеглицама и помен мртвима због бројних жртава страшне пловидбе с турске обале.

Овим хуманитарним актом Вартоломеј I не жели само да докаже своју екуменску повезаност и лично пријатељство са Фрањом – то се, ионако, никаквим покушајима сметњи из Москве не може оспорити. Посjетом Лезбосу Вартоломеј I истовремено потцртава припадност овог и других острва као и цијеле сјеверне Грчке екуменском патријархату.

Позадина: Грчка црква се тек државном независношћу од турског султана одвојила и о од патријархата у тадашњем Стамболу. Тако су и 1863. и 1882. ширењем грчке територије додатне епархије узете из надлежности Константинопоља.

Тек велико повећање грчких области прије и током Првог свјетског рата није више било праћено ширењем црквене надлежности. Идеја је била да се даље не ослаби екуменски патријархат у Турској који је до 1923/24. изгубио готово све вјернике кроз масакре и протјеривања. Њиме су тако остале посљедње епархије на грчком тлу, али је црква у Грчкој задужена да их води.

У пракси се то практично сводило на прикључивање грчкој цркви – све док патријарх Вартоломеј I деведесетих није почео да подсjећа на своја права. То је, у вријеме архиепископа атинског Христодула, већ једном довело до раскида црквене заједнице између патријархата и грчке националне цркве. Нове напетости десиле су се и са архиепископом Јеронимом II, који је раније дуго важио за наклоњеног Константинопољу. Он чак у јануару није учествовао на православном самиту који је служио као припрема за синод.

Али сада атински архиепископ долази на Лезбос. Прихватио је позив Вартоломеја I и тиме оснажио његову црквену надлежност над острвима. Тиме се демонстрирају и нови односи патријарха и Јеронима.

Ово дипломатско ремек-дjело поглавара наравно не наилази свуда на одушевљење. Митрополит пирејски Серафим – и иначе познат по својим антиекуменским и антисемитским изјавама – бијесни због пристанка грчког црквеног руководства на „избјеглички шоу са римским архијеретиком Фрањом".

„Национал-православни" митрополит Арголиде с источног Пелопонеза, Нектарије Антонопулос, би одмах да своју епархију забарикадира против сваке „навале странаца и исламизације кроз мигранте и терористе". У Грчком ултраправославном миљеу су тако злоба и формалности постављене изнад солидарности са избјеглицама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.