Дојче Веле: Њемачка има „огроман проблем с прањем новца”

БОН - Већ неколико година Њемачка покреће циљане акције против криминалаца окупљених у кланове при чему се стално организују спектакуларне рације у којима полиција упада у објекте великих њемачко-арапских породица.

Некретнине, али и луксузни аутомобили, накит и друге драгоцјености који су вјероватно купљени новцем стеченим криминалом се одузимају и постају власништво државе, преноси Дојче веле.

Берлински јавни тужилац је тако 2018. године одузео више од 75 некретнина великој породици Ремо у вриједности од 10 милиона евра при чему је ријеч о класичном случају прања новца, у којем се илегално стечене финансије, у овом примјеру добијене од пљачки и трговине дрогом, уливају у легалне економске токове.

Кристоф Траутфетер, научни савјетник у “Мрежи пореске правде” каже да Њемачка чини “сувише мало” како би у већим размјерама ушла у траг онима који вуку конце у организованом криминалу, а који у глобалним мрежама професионално перу новац „од кријумчарења дроге, корупције, утаје пореза и других кривичних дјела.

О томе колико се новца “опере” сваке године у Њемачкој постоје различити подаци.

У студији коју је 2016. наручило Савезно министарство финансија, наводи се сума од око 100 милијарди евра, а Европски ревизорски суд процјењује да на нивоу ЕУ то износи око 250 милијарди.

У “Транспаренсију” претпостављају да су стварне суме много веће, али не могу да наведу тачан број.

“Списак скандала с прањем новца повезаних с Немачком последњих година је дугачак”, наводи се у студији.

Немачка, указује се, има огроман проблем с прањем новца, а против тога не предузима адекватне мјере. Проблем је прије свега то што проблем власти и политичари проблем не препознају.

Као друго, криминалцима је олакшано неовлашћено пребацивање великих количина новца у иностранство или његово убацивање у економске токове преко трговаца комерцијалном робом, оних који се баве умјетнинама или агената за продају некретнина.

На трећем месту је “анонимност”, па тако Траутфетер објашњава да “иако већ 20 година постоји пропис да банке морају да знају ко су им клијенти, то ипак није тако у пракси”.

Четврта тачка су “веома мали истражни капацитети” у Њемачкој при чему недостаје, како се наводи, специјализована финансијска полиција.

“Држава више не може да се ослања само на напоре финансијских институција које су дужне да пријаве случај ако сумњају”, каже Траутфетер и додаје да “она мора боље да их подржи, да подигне свјест и повећа контролу, али и да на одговарајући начин санкционише кршења закона”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.