Добили смо прву праву модерну тоталитарну државу?; “Имате 15 минута да се снимите гдjе сте”

Политиколози и правници са све већом пажњом посматрају трансформацију Аустралије током 18 мјесеци пандемије у смјеру тоталитарне дистопије.

То што Аустралија више не функционише као јединствена земља док су Аустралијанцима нека од темељних грађанских права суспендована, аустралијске власти могу да правдају малим бројем смрти од ковида, али је притом нејасно гдје су тачно границе амбиција политичара да спроводе потпуну контролу над свакодневним животом, пише “Јутарњи лист”.

Уз то што су епидемиолошки јако радикални, у Аустралији мијењају законска рјешења која ће дословно омогућити претварање државе у Великог брата кад је у питању било чија приватност у дигиталном животу, што нема никакве везе с пандемијом.

Јесмо ли игром случаја добили прву праву модерну тоталитарну државу? И гдје је током 2020/2021. нестала осјетљивост на задирање у приватност и темељна права? Јесу ли промјене у Аустралији толико дубоке да мијењају основе њиховог политичког поретка? Је ли Аустралија уопште остала функционална демократија?

Опис ситуације у Аустралији

Хиљаде аустралијских држављана заглавило је у иностранству јер је немогуће удовољити строгим одредбама о нужној хотелској изолацији коју на различите начине дефинишу поједине аустралијске државе. Између тих осам аустралијских држава, у зависности од поједине државе, свако мало затварају се границе. Стога Аустралија већ мјесецима не функционише као једна земља, него као осам држава. У августу је границом између Квинсленда и Новог Јужног Велса патролирала војска као да се ради о граници двије државе између којих влада висока напетост, па чак и војни сукоб.

Поједине аустралијске државе притом епидемиолошке мјере постављају тако да дискриминишу грађане из других држава као да се ради о странцима, можда чак и ванземаљцима. Западна Аустралија тражи од грађана који живе у Новом јужном Велсу потврду о томе да су цијепљени ако желе да уђу у њихову државу. Што је донекле логично, иако је нејасно зашто они који нису цијепљени могу да се крећу у једној држави, али не смију ван ње.

У Квинследну су, пак, забранили улазак 14-годишњаку који је имао трансплантацију плућа, па није могао да оде на преглед код свог специјалисте у Квинсленду. Квинслендски политичари де факто су одлучили да се у болнице у њиховој држави смију примати само становници Квинсленда. Је ли 14-годишњак свемирац који носи неки стравичан вирус који би могао заразити цијелу државу, па се третира као огромна сигурносна пријетња? Гдје је нестала емпатија?

Распад Аустралије на поједине државе политиколошки је, заправо, врло необичан. Аустралијски федерализам био је слаб. Средишње власти контролисале су 80 одсто порезних прихода, а државе су биле зависне од трансфера из средишњег буџета. Тако су се с једног мјеста федералне државе контролисале, па и гурале у реформе. Но, примјеном ванредних овлашћења због пандемије владе појединих држава сада су предодредиле позиционирање цијеле Аустралије. Довољно је да једна од аустралијских држава онемогући доласке с међународних путовања и она тако де факто контролише границе Аустралије.

Као посебан проблем показало се да су политичари у аустралијским државама испрва имали политичке користи од увођења локдауна јер им је расла популарност, па се наметање строгих реијшења претворило у својеврсно такмичење. Тако је дошло до тога да су у Аустралији хапшења и привођење са у лисицама тинејџера који су се дружили на отвореном постале нормалне сцене, а од појаве делта-соја и раста броја случајева државе су почеле игру међусобних оптужби о “епидемиолошким пропустима” оних других држава.

Утицај централних власти тако је током пандемије брзо слабио. Покушале су израдити план епидемиолошког попуштања мјера у четири корака који се базирао на досезању стопе вакцинисаности од 80 одсто, када би слиједило пуно отварање. Поједине државе одмах су се почеле опирати егзекуцији јасног плана. Један од државних шерифа одмах је рекао да пуног отварања може бити тек када се цијепе и дјеца млађа од 12 година иако нико у свијету у том тренутку није одобрио цијепљење тог дијела дјечје популације.

У Западној Аустралији локални политичари су одмах почели постављати питање зашто их централне власти желе заразити. Поједине државе морале су, пак, одустати од зеро-ковид стратегија те дугих и исцрпљујућих локдауна због великих пробоја вируса, али је више-мање остала изражена тенденција појединих државних власти да имају више утицаја него прије. А утицај реализују забранама. У којој ће мјери након пандемије Аустралија остати јединствена? Тренутно је то тешко питање. У недавном истраживању чак се 54 одсто грађана Западне Аустралије изјаснило да се осјећају као “Западни Аустралијанци”, не Аустралијанци.

Уз то, осјетљиво питање аустралског федерализма, у Аустралији се врло значајно промјенило политичко виђење коришћења дигиталног надзора грађана као врло осјетљивог питања. Кад је у питању орвелијански надзор, у Аустралији тренутно као да може проћи баш све. У Аустралији је развијена апликација базирана на дигиталним технологијама препознавања лица и геолоцирања како би власти, кад год желе, могле послати упит било којем грађанину, који је, пак, дужан снимити себе и локацију на којој се налази те послати одговор у року од 15 минута. У противном га креће тражити полиција. Интригантно је да нема демонстрирања јавног незадовољства због таквог тоталитаризма.

Отишло је то и изван оквира пандемије. У августу је аустралијски парламент игнорисао препоруке парламентарног комитета за сигурност који је препоручио значајне промјене у приједлогу закона о дигиталном надзору. Аустралијска полиција добила је тако помало невјероватна дигитална овлашћења уз нејасне критеријуме када их тачно смију примјењивати. Уведен је тзв. налог податковне дисрупције који даје за право државним агенцијама да уз одговарајући налог “додају, копирају, бришу или мијењају податке” на приватним уређајима. Тај налог за дисрупцију података власти могу добити у поступку тзв. хитне ауторизације тј. без одлуке судије на одговарајућој инстанци.

Аустралијске агенције добиле су новим законским ријешењем и могућност налога за преузимање рачуна који им омогућава контролу, па и укидање дигиталних рачуна. Тај налог могу добити на 90 дана, а у том раздобљу власник рачуна не мора знати да власти имају приступ његову рачуну и да је под надзором. У основи, полицајац може користити ваш рачун баш као и ви те мотрити ваше активности како би прикупио потребне информације. И овај налог власти могу добити у скраћеном процесу хитне ауторизације.

Трећи иновативни налог који су добили у аустралијској полицији јесте налог за мрежне активности који им омогућава приступ свим мрежним активностима за које се сумња да су на неки начин илегалне. Притом је нејасна дефиниција “озбиљних” online прекршаја, која је потребна за добивање таквог налога. У основи, овај налог омогућава широк надзор на друштвеним мрежама и платформама за размјену порука. Ако полиција посумња да неко користи WhatsApp за криминалне поруке, моћи ће га контролисати. Овако прикупљене информације неће се моћи директно користити на суду, али ће послужити за добијање других налога.

Чак и ако занемаримо задирање у приватност грађана на основу сумњи (без правих доказа), бизарно је да је усвојен закон који омогућава полицији да узрокује губитак података, дигиталних валута и правог новца. Отвара се и питање како је сада могуће заштитити новинаре и њихове изворе. И како је могуће да полиција компромитује нечији уређај без да презентује суду чврсте разлоге за нешто тао. И што је најважније: процес је постављен тако да се аустралијским грађанима не даје могућност правне одбране приватности.

Комбинација нових законских ријешења за надзор у дигиталном свијету с епидемиолошким радикализмом у Аустралији је заиста ушла у зону какву смо се надали да ћемо гледати само у мрачним филмовима научне фантастике.

Надајмо се да ћемо у овој пандемији на аустралском примјеру научити да се ни у једном тренутку не смију занемарити основни демократски стандарди контроле над одлукама које лимитирају темељна грађанска права какво је слобода кретања. Јако је лако доћи у напаст и помислити да то није битно док траје опасна пандемија. Међутим, јесте битно и увијек ће бити битно, пише “Јутарњи лист”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.