Да ли је деда био нациста: Нијемци то сазнају на клик

БЕРЛИН - Национални архив Сједињених Држава (НАРА) недавно је на интернету објавио готово комплетну административну историју милиона чланова Националсоцијалистичке радничке партије Њемачке (НСДАП), као и људи који су на друге начине – званично – били повезани са нацистичким режимом.

Доступно је око 16,3 милиона дигиталних објеката на више од 5.500 дигитализованих микрофилмова, датираних између 1927. и 1945. године.

Овај огроман корпус докумената први пут може да истражује свако – бесплатно и без икакве регистрације.

Документи садрже име и презиме, датум и мјесто рођења, пребивалиште, занимање и друге биографске податке. Ријеч је углавном о мушкарцима – Њемцима, али и Аустријанцима, као и особама њемачког поријекла у другим земљама (Volksdeutsche).

Грађа обухвата три основне категорије: чланство у НСДАП-у, припадност струковним удружењима која је НСДАП промовисао или са којима је био повезан (попут наставничких или љекарских комора), као и активности националсоцијалистичког правосуђа.

Зашто је ово важно

Више од осам деценија након Другог свјетског рата, генерација која је у њему активно учествовала и преживјела, готово је нестала. Ипак, у Њемачкој и Аустрији за њом је остао "зид ћутања" – како у породицама, тако и у јавности.

Огромна навала на сајт Националног архива САД, који је због тога често преоптерећен и привремено недоступан, показује да интересовање не блиједи с временом – напротив.

Док су дјеца ратне генерације, из лојалности или због трауме, често поштовала ту тишину, унуци су данас спремни да је сруше. Објављивање архива дало је тој генерацији својеврсни "дигитални багер" за разбијање зида ћутања.

Наслови који преплављују медије, попут оног у најтиражнијим листовима – "Да ли је мој деда био нациста?" – нису само сензационализам, већ очигледан одраз колективне потребе за истином.

Историја више није власништво затворених архива, доступна само стручњацима и новинарима.

Колико је било нациста у Њемачкој и Аустрији

Према подацима Њемачког историјског музеја, 1945. године сваки пети одрасли Њемац био је међу укупно 8,5 милиона чланова НСДАП-а, чиме је барем формално подржавао нацистички систем.

"Чланство у нацистичкој партији било је масовни феномен", каже историчар и новинар Свен Феликс Келерхоф, аутор књиге о НСДАП-у објављене 2017. године.

"Ако се у обзир узму и масовне нацистичке организације попут обавезног Њемачког радничког фронта, Националсоцијалистичке народне помоћи, Хитлерове омладине и Националсоцијалистичке женске лиге, њихове партијске структуре су 1939. године бројале приближно 69 милиона чланова. Ипак, због честог двоструког и вишеструког чланства, немогуће је прецизно утврдити колики је дио од тадашњих готово 80 милиона становника био укључен у систем. Утемељене процјене говоре да је ријеч о најмање 50 процената становништва", написао је Келерхоф за лист Велт.

Према процјенама Документационог центра аустријског отпора, готово 700.000 Аустријанаца били су чланови НСДАП-а – око десет одсто тадашњег становништва.

Званично је након рата регистровано 540.000 чланова, али се претпоставља да је велики број остао ван евиденције, јер је дио документације уништаван.

Ипак, значајан дио грађе је сачуван – укључујући и бечке досијее, који нису уништени само зато што је систем гријања у згради Парламента био преоптерећен, гдје је грађа требало да буде спаљена, пише аустријски дневник Стандард.

Гдје су чувани подаци о чланству у НСДАП-у

НСДАП је основана 24. фебруара 1920. године у Минхену, преименовањем Њемачке радничке партије (ДАП). Међу оснивачима странке био је и Адолф Хитлер, који је тада још био Аустријанац и који је убрзо преузео вођство и претворио је у масовни покрет.

Административну надлежност над чланством имала је канцеларија благајника Рајха (Reichsschatzmeister). Ова централна институција, са више од 3.200 запослених, била је одговорна за финансије партије и вођење централног регистра чланства. Налазила се у Минхену, а од 1929. до краја рата 1945. године водио ју је Франц Ксавер Шварц, који је одговарао искључиво Хитлеру.

На крају рата, централни регистар обухватао је више од десет милиона чланских картона, према подацима Минхенског документационог центра за историју националсоцијализма.

Како су нацистички архиви доспјели у америчке руке

Опстанак картотека чланова НСДАП-а дугује се Хансу Хуберу, директору фабрике папира у близини Минхена, који се пред крај рата супротставио наредби да уништи документацију – укупно 65 тона папира.

Хубер је касније свједочио да је списе сакрио испод гомила старог папира. Захваљујући томе, данас се процјењује да је изгубљено свега око 20 одсто грађе.

У октобру 1945. године документи су у 20 камиона пребачени у новоосновани Берлински документациони центар (БДЦ), који је тада био под америчком управом. Тамо су документи разврстани и микрофилмовани.

Њемачком савезном архиву предати су тек послије поновног уједињења Њемачке, 1994. године. Сједињене Америчке Државе задржале су копије микрофилмова – управо оне које су сада јавно доступне у дигиталном облику.

Мит о "аутоматском учлањивању" у партију

С обзиром на то да је током деценија било много дезинформација – које ни данас нису ријеткост – о томе како се постајало члан НСДАП-а, Њемачки савезни архив (Bundesarchiv) на свом сајту је објавио прецизно објашњење процедуре.

Наиме, ако би у јавност доспјела информација да је нека утицајна личност или политичар у послијератној Њемачкој био члан НСДАП-а, то би се углавном прво негирало. Потом би услиједила тврдња да су те особе учлањене без свог знања или "аутоматски", на примјер преко Хитлерове омладине (Hitlerjugend).

Међутим, архив јасно наводи да су сви регистровани чланови – без изузетка – морали лично да потпишу захтјев за чланство.

Приступање партији било је дозвољено само пунољетним особама. Изузеци су уведени тек у јануару 1944. године за припаднике Хитлерјугенда рођене 1926. и 1927. године, док су случајеви рођених 1928. године документовани изузетно ријетко.

У послијератним савезним владама Западне Њемачке је према подацима њемачке владе било 27 бивших чланова НСДАП-а.

Највишу функцију је имао Курт Георг Кизингер (ЦДУ) који је од 1966. до 1969. био канцелар Њемачке на челу коалиције ЦДУ и СПД. У Кизингеровој влади су поред њега чак деветорица министара били чланови НСДАП-а. Рођен је 1904. и био је члан НСДАП од 1933.

Од 1940 до 1945. је радио у Министарству спољних послова у Хитлеровој Њемачкој. Послије рата је постао члан ЦДУ, од 1958. до 1966. био премијер Баден-Виртемберга, а од 1967. до 1971. предсједник ЦДУ.

Међу 26 савезних министара послијератне Њемачке који су били бивши чланови нацистичке странке је, на примјер, и бивши министар спољних послова Ханс-Дитрих Геншер. Он је рођен 21. марта 1927, а члан НСДАП је постао 1944. Геншер је укупно провео 23 године као савезни министар, служећи под канцеларима Вилијем Брантом, Хелмутом Шмитом и Хелмутом Колом.

Зашто Њемачка није објавила документа

Иако су досијеи у САД јавно доступни, њихово претраживање захтијева доста стрпљења. Неки медији су у међувремену објавили детаљна упутства за претрагу микрофилмова, као и апликацију која у томе помаже.

И у Њемачкој је до сада било могуће истраживати ове документе, али се поступак спроводи посредно, уз подношење званичног захтјева и обавезну асистенцију архивара. На одговоре се често чека недјељама или мјесецима, а истраживање може да подразумијева и неке трошкове.

Важна разлика је то што је истраживање особа са којима подносилац захтјева није у сродству могуће искључиво за стручњаке.

Према њемачком закону, лични подаци могу бити јавно објављени тек десет година након смрти особе или 100 година од њеног рођења.

Савезни архив годишње обради око 75.000 захтјева у вези са особама повезаним са НСДАП-ом, Вермахтом и другим организацијама, рекао је његов портпарол Елмар Крамер за Баварски јавни сервис. Он процјењује да би записи НСДАП-а могли постати доступни онлајн тек током наредних година, најраније почетком 2028. године, пише Дојче веле. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.