10 најважних свјетских догађаја у 2019.

Годину за нама обиљежила су бурна дешавања широм планете.

Агенција Бета изабрала је десет најважних свјетских догађаја који су обиљежили 2019. годину.

Борис Џонсон добио мандат за завршетак Брегзита

Под слоганом “Завршимо Брегзит”, британски премијер Борис Џонсон убједљиво је побједио на децембарским парламентарним изборима и обећао да ће извести земљу из ЕУ у предвиђеном року, до 31. јануара 2020.

Џонсонова Конзервативна странка освојила је 365 од 650 мјеста у доњем дому парламента, док су опозициони лабуристи добили 203 мандата, што је њихов најлошији резултат од 1935. Џонсон, који је у јулу постао премијер мањинске владе конзервативаца умјесто Терезе Меј, инсистирао је на расписивању избора 2,5 године прије времена, надајући се апсолутној већини која би му омогућила да изведе земљу из ћорсокака у вези с Брегзитом. Првобитни рок за Брегзит - 29. март 2019. помјеран је током године три пута на захтјев Лондона, пошто је британски парламент више пута одбацио споразум о разлазу с Унијом.

Парламент прије избора није прихватио ни споразум који је с Бриселом 2018. испреговарала Меј, ни нови, ревидирани који је Џонсон постигао с ЕУ у октобру. Међутим, осам дана послије избора, посланици су усвојили Закон о Споразуму о Брегзиту.

Под претпоставком да ће и Европски парламент дати зелено свијетло, Британци ће 31. јануара напустити ЕУ, послије чега ће услиједити период транзиције, до 31. децембра 2020.

Избори у ЕУ

Катастрофичне најаве јачања европске деснице нису се обистиниле и традиционалне политичке групе - Европска народна партија и Прогресивни савез социјалиста и демократа, остале су доминатне снаге у Европском парламенту послије мајских избора, иако слабије него у претходном сазиву.

Зелени су остварили историјски резултат а крајња десница добила је готово доструко више гласова него на претходним изборима. И док је парламет нови петогодишњи мандат почео како је планирано, почетком јула, избор нове Европске комисије каснио је мјесец дана. Разлог је одбијање три кандидата за еврокомесаре у ЕП (због сукоба интереса или из етичких разлога) и Велика Британија која, с обзиром на приближавање Брегзита, није жељела да именује свог кандидата. ЕК, која је преузела дужност 1. децембра, има 27 комесара, укључујући осам потпредсједника, и први пут жену на челу.

Нијемица Урсула фон дер Лајен најавила је да ће главни задатак нове ЕК у наредних пет година бити отклањање “животне пријетње” климатских промјена уз подстицање економског раста. Када је ријеч о Западном Балкану, као и нови комесар за проширење, мађарски дипломата Оливер Вархеији, и нови Високи представник за спољну политику, Шпанац Жозеп Борел, и Фон дер Лајен је поручила да врата ЕУ остају отворена за чланство земаља региона.

Грета Тунберг за спас планете

Шеснаестогодишња Швеђанка Грета Тунберг, протестима које је сама покренула испред шведског парламента, скренула је свјетску пажњу на хитност дјеловања у борби против климатских промјена и успјела да мобилише милионе младих широм свијета да се придруже њеном покрету “Петак за будућност” због чега ју је амерички магазин Тајм прогласио за личност године.

Тунберг је подстакла ученике из 185 земаља на највећи свјетски протест за климу у Њујорку уочи Генералне скупштине УН а свјетским челницима са говорнице у Њујорку упутила је љутиту поруку: “Како се усуђујете?”.

Упозорила је да се мора дјеловати и на маратонској конферецији УН о клими у децембру у Мадриду која се завршила разочаравајућим минималним договором представника око 200 земаља. Да хитно треба предузети мјере како би се обуздао тренд пребрзог загријавања планете упозорили су и научници, након рекордних температура забиљежених у Европи и на Сјеверном полу.

Јул 2019. је био најтоплији икада забиљежени мјесец, у августу је на Исланду симболично сахрањен први нестали глечер, а у новембру је Венецију преплавио највиши плимни талас од кад постоје мјерења. Година 2019. остаће упамћена по пожарима у Амазонији, Сибиру, Калифорнији, Боливији, Индонезији, Аустралији гдје је сезона пожара почела најраније и најинтензивније у историји.

Опозив Трампа

Доњи дом америчког Конгреса у коме већину имају демократе изгласао је опозив предсједника Доналда Трампа по двије тачке, за злоупотребу власти и опструкцију Конгреса. Опозив је изгласан по строго партијској линији гласовима већинских демократа. Трамп и републиканци осудили су процес као фарсу, упорно тврдећи да предсједник није учинио ништа лоше. Трамп је оцијенио да је ријеч о “покушају државног удара” и “лову на вјештице” али и о политичком самоубиству демократа.

Процедура опозива покренута је 24. септембра када је и даље неименовани узбуњивач открио Трампов разговор са новоизабраним украјинским предсједником Володимиром Зеленским у коме је тражио да се спроведе истрага о његовом потенцијалном ривалу на предсједничким изборима 2020. Џозефу Бајдену, уз прећутну претњу о ускраћивању војне помоћи Украјини од 400 милиона долара.

Трампов опозив не значи и његову смјену о чему ће се одлучивати на суђењу у Сенату у јануару. Скоро је извијесно да неће бити опозван пошто је за такву одлуку неопходна двотрећинска већина у Сенату који је под контролом републиканаца. Трамп је трећи предсједник у историји САД коме се суочио с опозивов, послије Ендруа Џонсона 1868. и Била Клинтона 1998. Ричард Никсон је поднио оставку прије него што је дошло до гласања.

Тридесет година од пада комунизма на истоку Европе

Тридесета годишњица Плишане револуције умјесто да Чесима буде повод за славље, јер живе у 10. најбезбједнијој земљи на свијету и 20. најсрећнијој, извела је стотине хиљада грађана на протесте, највеће од пада комуниста новембра 1989. На истом симболичном мјесту, парку Летна у Прагу, са старом паролом студената и глумаца “Ко ако не ми? Када ако не сада?” већ три пута се у овој јубиларној 2019. окупљало преко 250.000 Чеха тражећи оставку премијера Андреја Бабиша, због сукоба интереса који истражује и ЕУ и захтјевајући да предсједник Милош Земан престане да гледа на њих као на стадо које гласа једном у четири године на изборима а у међувремену има само право да ћути и трпи све што побједник избора замисли.

Тридесет година након живог ланца дугог 600 км од Талина до Виљнуса, пада Берлинског зида и румунског не баш плишаног свргавања Чаушескуа друштва Нове Европе интегрисана су у западне структуре, ЕУ и НАТО, али дубоко поларизована. У нова времена, али са старом паролом “Ко, ако не ми? Када ако не сада?”, у Варшави, Прагу, Братислави, Будимпешти, опет протестују масе. Не више за увођење демократије, већ да спрече њену популистичку ерозију.

Протести у Хонгконгу

Протесте у Хонгконгу који су почели у јуну покренуо је закон о изручењу грађана Кини који је схваћен као угрожавање аутономије и покушај Пекинга да наруши начело “једна земља два система” којим су 1997. бившој британској колонији загарантоване слободе каквих нема у матичној Кини.

Шефица владе Кери Лам послије три мјесеца повукла је предложени закон, али су протести настављени са захтјевом за потпуну демократизацију, смјењивање премијерке и истрагу полицијског насиља на протестима који су временом постајали све учесталији и насилнији. САД су запретиле санкцијама у случају сузбијања слобода у Хонгконгу, а Кина је осудила свако мијешање са стране. У новембру су демонстранти блокирали кампус Универзитета.

Почетком децембра на локалним изборима продемократски кандидати су освојили готово 90 одсто мандата, али се крај протеста још не назире. Крајем децембра сукоби полиције и антивладиних демонстраната су настављени, на улицама и по нтржним центрима. Из безбједносних разлога, први пут за десет година, отказан је популарни новогодишњи ватромет који иначе привуче на хиљаде људи у живописну луку Викторија, а одбројавање до Нове године преноси се широм свијета.

Протести и кризе у Латинској Америци

Масовни и често насилни протести избили су 2019. у више латиноамеричких земаља, а неке од њих, међу којима су Венецуела, Боливија и Чиле, погођене су тешком политичком кризом. Вишегодишња криза у Венецуели интензивирана је у јануару када се опозициони лидер Хуан Гваидо прогласио за привременог предсједника и позвао војску да откаже послушност шефу државе, социјалисти Николасу Мадуру.

Упркос страдању десетина људи у сукобима с полицијом на демонстрацијама, и несташицама струје, воде и основних потрепштина, Мадуро је и даље на власти.

У Боливији је политичка криза почела избијањем масовних протеста послије октобарских предсједничких избора, на којима је дугогодишњи љевичарски шеф државе Ево Моралес прогласио побједу иако према уставу није имао право на нови мандат. Моралес је 10. новембра поднио оставку на позив војске да то учини и отишао у Мексико, а потом преко Кубе у Аргентину. Протести су настављени, али сада демонстрирају Моралесове присталице које оспоравају легитимитет новој влади на челу са сенаторком Жанин Ањес која се прогласила за привремену предсједницу Боливије.

У Чилеу, дугогодишњој оази стабилности у Латинској Америци, криза траје од средине октобра када су почеле масовне, насилне демонстрације против друштвених неједнакости, инициране поскупљењем карте за метро.

Одлазак владара - Судан и Алжир

Под притиском протеста, са власти су отишли дугогодишњи предсједници Судана и Алжира, Омар ал Башир и Абделазиз Бутефлика. Судански диктатор и осумњичени ратни злочинац Омар ал Башир био је на власти 30 година, а срушила га је војска 11. априла послије вишемјесечних протеста које је покренуло утростручење цијене хљеба. Формирана је прелазна влада коју чине и војници и цивили, за период од три године, након чега ће бити расписани слободни избори. Средином децембра Башир је осуђен на двије године затвора због корупције, али је због својих година послат у установу за рехабилитацију, а не у затвор.

Алжирци су масовним изласком на улице успјели да одврате Абделазиза Бутефлику од кандидатуре за пети мандат. Протести су почели 22. фебруара, Бутефлика је у априлу поднио оставку али су демонстранције настављене сваког петка са захтијевом да се пре избора новог предсједника склоне са власти сви који су повезани са режимом. Избо ри су ипак одржани, 12. децембра, побједио је некадашњи премијер Абделмаџид Тебун, али протести и даље трају јер демонстранти не пристају на дијалог и не признају резултате избора које су бојкотовали.

Турска офанзива против Курда у Сирији

Турска војска је 9. октобра покренула офанзиву против курдских бораца на сјевероистоку Сирије, које сматра терористима, иако те снаге имају подршку Запада у борби против џихадиста Исламске државе. Одлука је услиједила пошто је амерички предсједник Доналд Трамп саопштио да повлачи своје снаге из тог дијела Сирије.

Офанзива, која је наишла на осуду великог дијела међународне заједнице, неколико дана касније је окончана споразумом Турске и Русије, савезнице сиријске владе, на основу којег су се курдски борци из Јединице за заштиту народа (YПГ) повукли на 30 километара од турско-сиријске границе.

Русија и Турска договориле су се да распореде снаге дуж готово цијелог појаса на сјевероисточној сиријској граници како би попуниле празнину остављену наглим повлачењем америчких снага. Према подацима УН, због сукоба током офанзиве тај део Сирије напустило је неколико стотина хиљада људи. Предсједник Турске Реџеп Тајип Ердоган рекао је да би то подручје могло да буде насељено сиријским избјеглицама које су побјегле у Турску.

У међувремену су америчке снаге 27. октобра у Сирији спровеле операцију хватања лидера Исламске држабе Абуа Бакра ал Багдадија који је активирао експлозив у прслуку док су се војници припремали да га ухапсе. Његову смрт је потврдила касније и Исламске држава.

Израелска политичка криза

Крајем децембра 2018. премијер Израела Бењамин Нетањаху позвао је на пријевремене изборе, означивши тиме почетак до данас непревазиђеног политичког застоја. На гласању у априлу није било јасног побједника и није образована нова влада, па су поново расписани избори, што се није десило од оснивања државе 1948.

Ни послије септембарских избора Нетањахуу, лидеру конзервативног Ликуда, није пошло за руком да формира коалицију, па је мандат повјерен његовом ривалу, Бенију Ганцу, лидеру савеза центра Плаво и бијело. Када Ганц није успио, наступио је период у коме је било који посланик могао покушати да обезбједи већину владу. Ни то није уродило плодом и у Израелу су за 2. март 2020. расписани избори, трећи за 11 мјесеци. Политичка неизвесност изазвана изборима није једина која је ове године потресла Израел.

Врховни тужилац објавио је подизање оптужнице против Нетањахуа за превару, злоупотребу повјерења у три корупционашка случаја, укључујући мито у једноМ од њих. Нетањаху који је премијер преко 13 година не мора да подносе оставку због оптужнице. Неизвијесно је међутим да ли он поново може бити мандатар и о томе ће се изјаснити Високи суд правде.

Потенцијални нови лидер Ликуда и мишљење суда можда би могли означити почетак краја дуготрајне кризе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.