Судбине београдских Јевреја: Леблови нису преживјели Старо сајмиште

Београд – Њихови животи обиљежени су причом која је започета њемачким бомбардовањем Београда, 6. априла, 1941. године.

Након што је 27. марта са власти свргнут кнез Павле, који је само два дана раније приступио Тројном пакту, што је и резултирало војним пучем на њега, масовно подржаном од народа.

„Београд је први бомбардован. Порушено је доста, поубијано доста и Немци врло брзо улазе у град, а међу првим стварима које су урадили било је наређење да се сви Јевреји пријаве. Након тога, су сви способни послати на рад, на рашчишћавање рушевина, уклањање лешева", испричао је београдски Јеврејин Александар Лебл с којим смо разговарали поводом 27. јануара, Дана сјећања на холокауст.

Сада деведесетдвогодишњи Лебл навео је и да је он сам у почетку учествовао у радовима на откоповањима рушевина гдје су проналазили мртве, а да се потом пребацио у новоформирану установу која је вршила попис протјераних Јевреја из Баната. Побјегавши међу посљедњима из Београда, обезбиједио је себи могућност да преживи прогон Јевреја за вријеме Другог свјетског рата.

Бијег с лажним документима

„Мушкарци су после тога убрзо по позиву отишли у логор 'Топовске шупе', а ја сам побегао међу последњима, 25. октобра, 1941. године и тада сам прешао на леву страну Саве, преко понтонског моста и дошао на станицу у Земуну", испричао је.

Лебл је у том тренутку посједовао лажна документа, која је добио захваљујући, како је рекао, „поткупљивим италијанским службеницима". Лажне исправе, које у почетку није разумио, гласиле су на Ђовани Марлемка, родом из Читавекија Дилезина, који је по занимању био службеник. Захваљујући лажном идентитету успио је да стигне до Сплита.

„У Земуну сам сео у воз, у Славонском Броду прешао у уски колосек који је ишао на Сарајево, Мостар, Дубровник. Прешао сам тај пут, срећом, нигде ме нико ништа није ни питао, ни дирао. У Дубровник сам стигао предвече, тамо старије жене, као и данас, говоре 'госпару, госпару, треба ли соба'. Преноћио сам, имао сам нешто хрватских пара, куне су онда први пут уведене, и сутрадан купио карту, сео на брод и отишао у Сплит."

Како је навео, у Сплит је отишао у потрази за даљим рођацима. Међутим, иако их је пронашао, у том тренутку је Сплит био незгодан за „случајеве попут њега" јер је прије тога био извршен атентат на војну музику на Риви и било је забрањено свима који су дошли након 6. априла да излазе из кућа.

„Нисам имао пара ништа, десет долара отприлике. Радио сам у Сплиту свакакве послове, између осталог у једној продавници на пијаци, продавали су воће и поврће, али то је било после неколико месеци, када сам већ научио италијански јер сам био унајмио собу код неке жене усред Сплита, у делу који се зове Гето, а цимер ми је био један италијански железничар, којег сам експлоатисао колико год сам могао да научим италијански", навео је Лебл.

У Сплиту је остао до августа 1942. године, када је једна група Јевреја протјерана у Дубровник, а по повратку у Сплит су ухапшени, затим пуштени, да би првог новембра та група била одведена бродом јужно од Ријеке. Група Јевреја у којој је и он био одатле након два мјесеца пребачена у логор у мјесту Крањевици.

„Ту сам био два-три месеца, држао часове италијанског, али сада не за паре него за ручак или вечеру. Сви који су били у том крају смештени су у Крањевици, они који су били на средњем Јадрану смештени су на Хвар и Брач, а они на јужном Јадрану у Дубровник и околину и тамо смо били све до јуна ’43. године, одакле су нас све заједно пребацили у велики логор у селу Кампор, на Рабу, где смо дочекали прво пад Мусолинија, па онда капитулацију Италије и онда смо се ми млађи пријавили у партизане, Народно ослободилачку војску и ту је крај те приче."

Логор Старо сајмиште: Мјесто смрти

Према сазнањима Александра Лебла, у холокаусту, 25 чланова његове шире и уже породице страдало је по логорима. Седморо је страдало у Јасеновцу, Ђакову и Аушвицу, док је осамнаест страдало у логору Старо сајмиште, у Београду, међу којима и његова баба и мајка.

„Ја сам био 1937. године на Сајму, када је био стварно отворен. Ту сам први пут у животу видео телевизор. У Југославији није било телевизије, али је нека немачка или холандска фирма изложила телевизор и не само телевизор, већ и камеру, снимају те, а ти гледаш себе на екрану. Жене су се плашиле јер је неко пронео глас како се види само тело, а не види се одећа", испричао је са осмехом Лебл.

Шестог, седмог и осмог априла 1941. године и Сајам је бомбардован, грађевине су биле оштећене, а онда је прво претворен у губилиште, гдје су мушкарци били ликвидирани један по један, да би онда, према ријечима Лебла, „од 8. до 12. децембра били покупљени жене и деца и одведени су у пет наврата у логор и смештени у те павиљоне".

У павиљонима су провели једну од најхладнијих зима у Београду, да би од марта до маја, како је навео Лебл, „сви били одведени душегубком (камионом који су нацисти корстили за масовна погубљења током холокауста) до Јајинаца, што је било војно стрелиште, а оне који су копали раке, Србе, након завршеног посла би пострељали". 

За разлику од осам хиљада Јевреја, који су страдали на путу Старо сајмиште – Јајинци, Естер Бајрон, по мајци Албахари, започела је свој живот у логору, а захваљујући нејеврејском поријеклу са очеве стране, у току ноћи, кришом је изнета из логора.

Естер као беба спашена из логора

„Када је било бомбардовање, моја мајка је рекла мојој баби: ’Мама, ти иди са децом, склони их, ја идем да се пријавим и не враћам се’. Када је отишла, рекли су јој да није потребна пријава јер је презиме Бајрон, али она је рекла да жели да буде тамо где су и њени и са дететом, с обзиром да је била са мном у другом стању", испричала је седамдесеттрогодишња Естер Бајрон.

„Како су је малтретирали, ја сам се родила пре времена, у седмом месецу и онда је мој стриц, пошто се она породила ноћу, успео да ме склони, не мислећи да ћу да останем жива и одвели су ме у дом за незбринуту децу у Звечанску."

Прве три године свог живота, Естер Бајрон провела је у дому за незбринуту дјецу, до 1945. године када су је узели деда и баба по оцу јер, како је рекла, са мајчине стране никога није имала.

Већина Јевреја, до ослобођења Србије у Другом свјетском рату, 1944. године, је убијена. На почетку рата, у Краљевини Југославији живјело је 82 и по хиљаде, док је крај рата доживјело само 14 хиљада. Од тог броја, у Србији је четири хиљаде Јевреја преживјело холокауст.

Генерална скупштина Уједињених нација (УН) је 2005. године донијела званичну резолуцију о обиљежавању Међународног дана сјећања на жртве холокауста, 27. јануара.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.