Стручњаци тврде: Рушење хотела „Југославија“ је еколошка бомба за Београд

БЕОГРАД - У вријеме када је грађен хотел "Југославија" законом није била забрањена употреба азбеста и он је имао широку примјену као ватроотпорни материјал. Касније је тај материјал забрањен за употребу због своје токсичности. Зато је сада када се руши грађевина у којој има азбеста, неопходно је строго водити рачуна како се он уклања, јер свако нестручно руковање овим материјалом је потенцијала еколошка бомба, упозоравају стручњаци.

Рушење хотела „Југославије“, једног од симбола Београд, почело је јуче. Тешка машинерија стихијски разара све пред собом, а ово би могло да изазове еколошку катастрофу за Београд. Наиме, приликом грађења овог здања коришћен је азбест, који је забрањен за употребу већ више од 30 година, после истраживања западних земаља о његовој штетности, а овој одлуци се придружила и наша земља, објаснио је за Нова.рс Дејан Бојовић, дипломирани инжењер и председник Српске асоцијације за рушење, деконтаминацију и рециклажу.

„Азбест јесте коришћен у градњи хотела ’Југославија’ јер је због тадашњих закона и противпожарних путева, морао је да се ставља један ватроотпорни материјал, а он је у то време био у употреби. Морам напоменути да још није направљен бољи ватроотпорни материјал од азбесних влакана. Користио се или чист азбест или мешан са цементом који се ставаљао у зидове објекта, противпожарне путеве, канали од каблова. Било је доста азбеста тада у објектима јер је био реалтивно јефтин материјал, а чинио је велики посао“, прича Бојовић.

Он истиче да је 1990-их година азбест забрањен за употребу у целој Европи и Америци јер утврђено да изазива силикозу, односно рак плућа. Тада је почео да се уклања пошто је доказано да је употреба тог материјала била узрок великог броја обољелих.

Материјал опасан по здравља

„Са уклањанем се почело и у нашој земљи, донет је закон да се више не производи и не уграђује. Међутим, сада имамо неке нове навике, лошу праксу и правила која нико не поштује. Шта је проблем код нас? Постоји правилник о раду са азбестом и њега је урадило Министарство за заштиту животне средине. Он има својих мањих недостатака, али највећи проблем је што ми немамо школу, нити занимање за уклањање азбеста. Ми смо као асоцијација, пошто смо чланови Европске асоцијације, почели да правимо базу за те ствари, заједно са Европом и дајемо сертификате фирмама које то могу да раде. Постоји препознавање азбеста, уклањање, односно скидање азбеста, његова паковање и одвоз на трајно збрињавање, то је процедура. Азбест је врло опасан материјал, који утиче директно на јавно здравље, он се уклања под посебним условима. Изашла је још једна директива о азбесту у Европи, али још није код нас дошла“, објашњава.

Према правилу, прије билокаквог рушења објекта мора безбедно да се уклони азбест.

„Саму операцију рушења немамо дефинисану законом, рушење не постоји фактички, имамо га кроз неки део припремних радова, али припремни радови су организација градилишта. Имамо један члан закона о уклањању објекта, али уклањање и рушење није исто. Такође, имамо Уредбу о управљању отпадом од рушења и грађења која је новијег датума и коју је урадило министарство. Тај документ захтева одвајање на лицу места отпада од рушења, што у случају хотела ’Југославија’ не видимо“, истиче предсједник Асоцијације.

Посебне процедуре уклањања

Још један од низа проблема, примећује се у Правилнику о управљању грађевинским отпадом, јер се њиме грађевински отпад третира као обичан комунални отпад, а не би требало тако. Недостатак је и то да рушење може да изводи фирма која зида грађевинске објекте.

„То је небулозно, јер се нигде у свету то не дешава. Рушење захтева одређену процедуру, коју у овом случају такође не видимо. На овом објекту се види да нису скинути врата и прозори, види се да није скинута изолација, није скинут азбест и са друге стране ствара се велика количина прашине која је опасна. Тако се не ради нигде, али код нас пошто немамо писана правила, све се ради по неким неписаним „, прича инжењер.

Истиче да је важно напоменути да се мора инсистирати да извођач радова има лиценцу за ту врсту послова и да има пројекат рушења, који је је у Србији „фатаморгана“.

„Мора да спостоји нека процедура како се нешто ради. Пуна се уста свима циркуларне економије и зелене транзиције, а погледајте ту количину отпада од које не можемо направити ништа већ ће све бити смеће. Где ће да га баци? Шта ће да ради са њим? То нису мале количине материјала. Чак не може ни у Винчу да се пошаље, јер у мешаном облику они неће да приме, преузима се само селектовани отпад. Ту је превише стакла које је за сваки уређај за рециклажу смрт. Ово је један начин на који није смело да се ради. Ово је слика која иде у свет, а морам подсетити да је Београд био домаћин у јуну Европске конвеције Асоцијације за рушење, деконтаминацију и рециклажу. Србија је део Европе у свему томе, и стварно није у реду да оваква слика иде у свет, јер ће нам се сви смејати“, наглашава Дејан Бојовић.

Он наглашава да азбест представља огромну опасност за све људе који живе у Београду.

„У ваздуху је азбест преопасан, јер је довољна једна честица, мало влакно да уђе у дисајне путеве и да се особа, за период од 15 година, разболи, а да ни не зна од чега. Због тога се у Америци и Европи и другим земљма уклања. Ми се бавимо тиме, промотери смо нове индустрије, боримо се да то уђе у закон. Немамо проблем да кажемо оно што стоји и за шта се боримо. Не може да се ради овако, то је једна озбиљна радња. Погледајте колико се руши по Београду, на неадекватан начин, погледајте само прашина која се створи тамо, она такође веома загађује ваздух. Сматрам да прашина из оваквих рушења загађује ваздух више него било шта друго“, каже Бојовић.

Објашњава да је проблем фирме која конкретно руши хотел „Југославију“, а која је рушила и на Славији, што нема референце, нема обучене раднике да се баве тим послом. За тај посао мора да се прође обука, тренинг и школа, баш због опасних материјала и њиховог селектовања.

„Пренос знања је важан посебно земљи као што је наша где је екпанзија грађевинске индустрије и где има толико дивљих деопонија. Само у Београду је њихов број енорман. Воћњаке засипамо шутом, у Болечу, некадашњи ПКБ, воћњаци су засути. Сви су у опасности тамо где се руши, људи који тамо раде, околина, посебно у ово време. Сада је низак ваздушни притисак, честице лепршају и када ветар дуне то направи хаос, влакна су толико мала и ситна, а штету коју праве су огромна“, истиче саговорник.

Подсјећа на примјер када је у Блок 44 на Новом Београду, покушано да се о државном трошку уклони азбест у стамбеним блоковима, али је случај заташкан.

„Много је азбеста у нашим објектима, а видимо сада експанзију рака плућа. Ми не треба да измишљамо топлу воду и рупу на саксији, него да се придржавамо свега што и други раде. Азбест се уклања у херметички затвореним условима, користе се усисивачи, радници морају бити потпуно заштићени са кисеоничним боцама. Азбест се мора на лицу места сећи, паковати, скидати и као такав изнети на место за трајно депоновање“, наглашава он.

Гдје са отпадом

Како објашњава, Асоцијација има базу фирми које то раде у Србији, сертификоване су и обучене су од стране стручњака.

„Велики проблем представља што у Београд не постоји место за трајно збрињавање азбеста, у акционом плану пише да га морају имати. Пре неколико година смо објавили да свим локалним самоуправама нудимо бесплатан пројекат за трајно збрињавање азбеста, али се ниједна се није пријавила. Што се тиче хотела ’Југославија’ лично сам упозорио, још пре две недеље да има азбеста, али они су истицали нешто друго. Азбест је опасан и оваква начин рушења је срамотан. Овде је извођач лудо храбар јер му је све прошло. Али и он има проблем, јер за сваку одређену радњу морате имати лиценцу, не може да се поистовећује лиценца за извођење грађевинских радова са рушењем“, закључио је Дејан Бојовић.

Миленко Јовановић, некадашњи начелник у Агенцији за заштиту животне средине, истиче да ако је тачна информација да у хотелу „Југославија“ постоје тоне азбеста, то представља велики проблем. Наводи да све док је „тај материјал у мирном стању“ нема опасности, али кад апочне да се круни и ломи, што се дешава у хотелу „Југославија“ долази до загађења.

„Уколико се такав материјал не ломи и не дроби, неће се емитовати много у ваздух. Проблем настаје када крене да се ломи, руши и круни. Азбест је код нас забрањен, скидање мора да буде под посебним условима, које укључује водене завеса, балон око градилишта, радници морају бити маскирани и строго се мора водити рачуна где се то депонује. У овом случају бојим се да ће то завршити на некој депонији. Азбест се једино адекватно може похранити и сахранити у неки стари рудник, јер је у земљи потпуно безбедан, не може да отрује воду, не може да отрује ваздух, али то није држава решила процедоруално“, наглашава Јовановић

Истиче да је неопходно ријешити проблем адекватног транспорта и депоновања.

„Ово је потенцијално велики проблем. Да ли ови, који нису у стању да направе ништа како треба, могу да се изборе са ризиком склањања и депоновања азбеста? Уколико је азбест ту, радници тамо не смеју да раде без специјалне заштите. Да ли има завеса које ће спречити да прашина изађе у ваздух? Не знамо истину. Све и да се најбоље и најбезбедније уклони, транспортује, где ће бити одложен? Такав материјал не може да се преради и рециклира. Наравно, не би требало да се стави у извор пијаће воде. То је опасан отпад, има свој начин и процедуру где треба да се смести. У закону то можда и пише, али ко то ради? Ко има акредитацију да то ради? То су тајне“, иситче стручњак.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.