Како су завршили починиоци злочина у Шумарицама након Другог свјетског рата?

Сваки 21. октобра одржава се Велики школски час у сјећање на злочине које је током јесени 1941. године починио њемачки Вермахт.

У једном од највећих злочина њемачке војске у Другом свјетском рату, у страшној одмазди Вермахта у Србији, само од октобра до децембра 1941. године убијено је око 30.000 недужних цивила – мушкараца, жена и дјеце. Стрељање 2.264 људи у Крагујевцу 21. октобра постало је симбол страдања свих њих. Тог дана је стрељано 300 ђака гимназије и на десетине дјеце. Најмлађи међу њима био је 11-годишњи Ром, чистач ципела.

Трагове неописивог злочина оставиле су и жртве и њихови хладнокрвни џелати.

„Најдуже траје ископавање јама, док само стрељање иде врло брзо – 100 људи, 40 минута. Мој лични утисак је да током стрељања нема емотивних проблема. Они се јављају касније, када се о томе размишља, увече, на миру“, известио је поручник Валтер, како је написала њемачка историчарка Мари-Жанин Чалић, у својој недавно објављеној књизи „Тито, вјечити партизан“, а пренио Deutche Welle.

Окупација, неочекивани устанак и долазак Бемеа
Бомбардовањем Београда 6. априла 1941. године, нацистичка Њемачка је напала Југославију и освојила је заједно са својим савезницима у року од неколико седмица. Међутим, у земљи се убрзо формирао отпор против окупатора. Берлин је био нарочито изненађен и изиритиран снажним отпором у Србији – која је у раскомаданој земљи једина била под директном управом Њемачке. Осим тога, око 180.000 Срба, ратних заробљеника поражене војске, већ су били одведени на принудни рад у Њемачку.

Због тога Адолф Хитлер лично поставља аустријског генерала Франца Фридриха Бемеа за опуномоћеног Главног команданта у Србији и налази му да „најоштријим средствима успостави ред у цијелој области“. До доласка Бемеа у септембру 1941. године, у Србији су као окупатори операсале четири специјално формиране, али непотпуне и лоше наоружане пјешадијске дивизије Вермахта. Од којих су двије чинили Њемци – 704. и 714., једну Аустријанци – 717., а једна је била мјешовита – 718., коју су углавном чинили Аустријанци и источни Њемци. Беме зато добија и двије дивизије као појачање.

Већ 10. октобра он издаје команду да „сви комунисти, сви мушки становници за које се сумња да су комунисти, сви Јевреји, одређени број националистички и демократски настројених становника, буду ухапшени као таоци“. У случају губитака, одреди Вермахта морају да стријељају таоце – 100 за сваког убијеног и 50 за сваког рањеног.

„Средином октобра 1941. године шеф цивилне управе у Србији, СС-овац Харолд Турнер свом пријатељу пише о стрељањима у Србији: Драги Рихарде! Није то лијеп посао! Али то се мора, да би људима једном за свагда било јасно шта значи и само напасти њемачког војника. А с друге стране, ово је најбржи начин за рјешавање јеврејског питања“, наводи Мари Жанин Чалић.

Шта је било са одговорнима за стрељања?
Стрељањем у Крагујевцу руководио је више него ревносно мајор Паул Кениг, из 717. дивизије. Он је преживио рат, а шездесетих година је истрага против њега обустављена. И од тада му се губи сваки траг.

Паул Хофман, који је командовао том злогласном 717. дивизијом, био је три године у заробљеништву и умро је 1979. године у дубокој старости.
Валтер Хингофер, који је такође те јесени командовао двије дивизије у Србији, умро је 1951. године у Бечу.
Јохан Фортнер, командант 718. дивизије, ухапшен је и испоручен Југославији. У Београду је осуђен на смрт и обешен 26. фебруара 1947. године.
Харолд Турнер је такође испоручен Југославији и исте године обешен.
Беме је ухапшен и пребачен у Нирнберг. Када је постало извјесно да ће бити испоручен Југославији, маја 1947. године извршава самоубиство, скоком са четвртог спрата истражног затвора.

Послије рата – Шумарице
Простор на коме је извршено стрељање у Крагујевцу претворен је 1953. године у меморијални парк Шумарице, гдје се одржава низ манифестација којима се одаје пошта жртвама стрељања у Србији и сваке године Велики школски час. Представницима Њемачке је непосредно послије рата долазак у Шумарице био забрањен, рекао је за DW Ненад Карамјалковић из Музеја „21. октобар“. Посјете су почеле крајем педесетих, прво из ДДР-а, а двије деценије касније и из Западне Њемачке.

Парламентарна делегација Њемачке била је у посјети 2002. године, а од 2003. године Инголштат и Крагујевац су градови партнери. Млади из Хановера и Хамбурга успоставили су размјену ђака. Њемачко друштво за међународну сарадњу, донацијом од 15 милиона евра, помаже реновирање монументалног музеја. Много тога говори у прилог помирења и жеље да се ода пошта десетинама хиљада недужно страдалих у Србији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.