Сјећања машиновође на бомбардовање у Грделичкој клису

Пројектили НAТО авијације ракетирали су 12. априла 1999. године око поднева воз на релацији Београд - Скопље, који је био пун путника.

НИШ - Вријеме лети, кажу стари, па се тако јуче навршило већ осам година од трагедије у Грделичкој клисури, када су бомбардери НAТО-а погодили брзи воз 393 на релацији Ниш - Ристовац. Тачан број погинулих и несталих путника никада није утврђен. Возом су управљали машиновође Бобан Костић и Горан Микић из Ниша. Присјећање на тај дан, намиче код двојице нераздвојних другара тугу. Они су, веле, као и сваке године, на тај дан положили цвијеће, запалили свијеће и одали пошту трагично настрадалим путницима. - Како вријеме пролази једва да можемо да знамо шта се заправо догодило - говоре у глас Костић и Микић. Горан каже да га на све преживљено најупечатљивије подсјећа гелер величине нокта који, како каже, носи у бутини. - Нећете вјеровати, али пратило нас је од Врања гдје су бомбе падале као киша - прича Костић и присјећа се како им је отправник на тамошњој жељезничкој станици добацио "возите, само пазите на мостове". Након само неколико дана догодила се и Грделица, напомиње Микић и подсјећа другара како су непосредно прије трагедије спомињали тај мост, јер су ту биле набацане гуме које су данима, каже, палили. - Овим димом ће их само намамити, коментарисали смо - каже Микић, напуштајући нишку жељезничку станицу са нешто око петнаестак минута закашњења. За управљачким пултом је био Бобан... подне... Грделица ... мост... воз се, каже, кретао брзином 65 километара на час. Костић тврди да је прва ракета погодила други вагон и да је воз након тога поскочио, локомотива и први вагон су се откачили, што је нас, каже, од остатка композиције помјерило још око стотинак метара. Изашао сам, вели, да видим шта се десило, а онда ме је оборио високонапонски кабл... пао сам и одмах се придижући чуо Горана како виче... пази, иде друга!. Видно потресен Костић се присјећа да је између прве и друге гранате прошло једва десетак секунди. - Друга је погодила друмски мост... тада је и Горан рањен... крвари и тако рањен каже како ништа не осјећа... путници искачу ... бјеже, што даље од моста и воза". Њему је, каже, видјевши Горана рањеног прва мисао била "како ћу кући без њега" јер, објаснио је, он и Горан су одувијек били заједно - прво, као цимери док су учили школу за машиновође, затим су, каже, у Зајечару заједно служили војску. Костић и Микић тврди да су "непријатељи" јасно могли да виде шта гађају... ракете су падале у кратким размацима ... трећа је пала на трећи вагон, а четврта, и посљедња, је поново погодила друмски мост. Што се путника тиче, Костић и Микић тврде да, пошто је био рат, нико није водио рачуна о броју путника, па се ни данас не зна колико их је заправо у возу било. Пронађено је девет лешева и још четири дијела људског тијела, док се многи воде као нестали. Кондуктер је тврдио да је у возу било више од 50 путника међу којима и дјеца. Касно поподне тога дана из Лесковца је јављено да је у тамошњу болницу примљено 16 теже и лакше рањених путника. Бобан и Горан од тада више не раде као машиновође већ као надзорници локомотива, а на питање да ли би поново стали за управљачки пулт обојица одмахују руком и кажу да "озљеде душе могу да боле више од тијела". Дан након бомбардовања моста у Грделичкој клисури командант НAТО-а Весли Кларк признао је да је задатак пилота био да сруши мост и када је у дјелићу секунде схватио да на мост улази воз, више није могао ништа да учини, јер ракете су већ биле активиране. Сјећања Бројне делегације и породице путника који су погинули у НAТО бомбардовању међународног воза на жељезничком мосту у Грделичкој клисури обиљежиле су јуче, паљењем свијећа и полагањем цвијећа на спомен обиљежје, осму годишњицу од њиховог страдања. Пројектили НAТО авијације ракетирали су 12. априла 1999. године око поднева воз на релацији Београд - Скопље, који је био пун путника. Свијеће на спомен обиљежје поред моста положио је јуче и Предраг Младеновић (15), који је тада остао без оца. - Судбина или, шта већ. Тешко ми је. Остао сам сам са мајком. Само њу имам и никога више - казао је Младеновић новинарима. Штета Генерални директор Јавног предузећа жељезнице Србије Миланко Шаранчић изјавио је да су српске жељезнице за 78 дана бомбардовања претрпјеле штету од око скоро пола милијарде њемачких марака, док је индиректна процијењена на 1,5 милијарде марака. - У бомбардовању Србије, жељезница је била на удару чак 210 пута, на око 160 мјеста. Оштећено је око 310 објеката и постројења од чега 54 пруге, 32 моста, 55 станица, 10 надвожњака, четири тунела, а 18 мостова потпуно је било уништено и онеспособљено за саобраћај - навео је Шаранчић. Гинеколог Двојица другара Бобан Костић и Горан Микић присјећајући се кроз смијех како су рањеног Горана допремили до Дома здравља у Предејану али је тамо, кажу, био љекар, млад и неискусан, који им је, чим их је видио, рекао да не зна шта му је чинити јер он, веле, не зна да ушива. Потом, обојица праснуше у смијех и у глас испричаше како је Горанове ратне ране зашивао заправо гинеколог који се ту затекао неким срећним случајем... није било неко умијеће али је бар заустављено крварење...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.