Програмер из Крагујевца изабрао чекић умјесто лаптопа

КРАГУЈЕВАЦ - У времену када хиљаде младих сања о удобној столици, програмерском коду и раду за странце из топлине канцеларије, Радослав Адамовић (31) је урадио нешто незамисливо.

Напустио је Београд, безбједну позицију девелопера у једној ирској компанији и сигуран уговор, да би се вратио у родни Крагујевац и бавио грађевинским пословима.

Данас, умјесто линија кода, он са оцем и братом склапа кровне конструкције. Његова канцеларија је ивица крова, а уместо лаптопа, његов алат су тешки чекић, тестера и врхунско мајсторство.

- Отишао сам у Београд да студирам Грађевински факултет, стигао сам до четврте године када сам почео да се бавим програмирањем, а онда је сасвим случајно уследио и посао у једној ирској фирми. То је трајало једно три године, напредовао сам и био је то онај класични програмерски посао, сваки радни дан седење за рачунаром. Викенде сам користио да са мојима радим на грађевини - каже Адамовић.

Живио између екрана и градилишта

Иако је радио нешто што је сан многих, овај млади Крагујевчанин осјећао је да то ипак није оно што њега испуњава. Тај темпо рада, гдје се граница између дана и ноћи, викенда и радне недјеље потпуно избрисала, довео је до прекретнице. Радослав је схватио да живот у сталном расцјепу између екрана и градилишта не води никуда и да је вријеме за пресјецање.

- Нисам имао времена за себе, да се посветим довољно развоју породичне фирме, и у једном тренутку сам само устао једно јутро и у тој једној расправи са менаџером рекао да ја од сутра не радим. Када су ми тражили да радим још два месеца, тај отказни рок, ја сам одбио и само сам се пребацио и наставио да радим грађевину у Крагујевцу - прича Адамовић.

Тако је Радослав напустио Београд и потпуно се посветио грађевинском послу са оцем и братом. Вратио се коријенима и породичном занату.

Његов отац је у овом послу провео четврт вијека, а Радослав је у себи препознао страст према послу који, за разлику од дигиталног кода, има душу, мирис и сопствени живот.

- Ми радимо искључиво кровне конструкције. Радимо са дрветом, јер је то, по мени, најлепши материјал. Некако може да се каже да је више нека врста уметности него што је класичан груби рад. Тако да се то мени свидело. Ја имам оца који се бави тиме већ 25 година и у једном тренутку сам био загрејан за ту идеју да направимо ми фирму. Онда сам га ја буквално натерао да да отказ у фирми у којој је радио, да бисмо ми кренули са тим. У том тренутку сам ја, то је било пре три године, нашао пар послова за нас и тако смо кренули – присјетио се Радослав.

Тежи посао од теретане

Иако је у Београду живио спортским животом, тренирајући пауерлифтинг, бокс и фудбал, прелазак на сурови цјелодневни физички рад на градилишту био је шок за организам. Грађевина тражи посебну врсту издржљивости која се не стиче у теретани.

- Када сам кренуо стварно да радим шест дана недељно грађевину, буквално се дешавало да месец дана нисам могао да спавам нормално од свих тих болова, док ми се тело није привикло. После тога је ишло све својим током - каже Адамовић.

Овај младић имао је јасну пословну визију. Док тржиште ИТ-ја полако преплављује јефтина глобална конкуренција и вјештачка интелигенција, на српским крововима влада хронични дефицит правих мајстора. Он је ту видио своју шансу и није погријешио.

- Доста људи је имало коментаре шта ће ми то, али ја сам видео прилику у овом послу, зато што је мало конкуренције, а велико тржиште. Трудимо се да проналазимо послове, и за сада нам то иде прилично добро. Позиционирали смо се и захваљујући нашем раду, јер смо брзи и ефикасни, а добра препорука много значи - додаје овај млади мајстор.

Радослав руши и мит о томе да се само иза екрана крије добра зарада. Економска реалност на терену се драстично промијенила у корист занатлија.

Од опкладе до популарности

Своју несвакидашњу причу и свакодневицу овај вриједни младић почео је да дијели и на друштвеним мрежама и наишла је на велику популарност.

Све је почело из обичне опкладе, а прерасло је у профил који прати велики број људи јер нуди нешто што на друштвеним мрежама хронично недостаје, а то је сирова, неуљепшана истина о раду, труду и успјеху.

- Ја се бавим грађевином, тренирам доста, возим мотор и имам мачку, и свашта нешто може да буде контент. У ствари, покушавао сам да представим себе, а не свој посао, и онда се некако то све испреплетало. Људи су почели да прате зато што су видели, да се не трудим превише, да се не трудим да представим неке лажне вредности или тако нешто, него просто онако како ја живим. И то је њима било очигледно занимљиво -  казао је Радослав Адамовић.

Овај Крагујевчанин је најбољи доказ да успјех не долази увијек у облику у ком га друштво сервира. Понекад је потребно сићи са дигиталног облака, попети се на стваран кров под отвореним небом и сопственим рукама створити нешто што ће трајати генерацијама.

Опасност

Поред тешког физичког напора, рад на висини носи са собом одређену опасност. Сваки корак на дрвеним гредама, неколико спратова изнад земље, захтијева апсолутни фокус и хладнокрвност.

- У суштини није опасно када човек научи како се ради. На почетку, док још учиш да ходаш по крову, било је изазовно, али када се човек навикне, онда више не обраћа пажњу на те ствари – казао је Радослав Адамовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.