„Политика као судбина“: Наташа, лажи и видео траке

Глас Српске
Додај glassrpske.com као Гугле извор
Фото: Еуроњуз Србија

Наташа Кандић, председница Фонда за хуманитарно право, на Иксу тврди да „измишљам и лажем“. Неко ће рећи, па шта? Не одговара се особи склоној клеветама и већ слабог кредибилитета. Али ја сам стара школа и није ми тешко. Па да видимо, шта је толико заболело госпођу Кандић?

Сахрана Ратка Младића, после које сам у емисији „Око“ на РТС-у причала о страшном утиску који је на мене оставила трака егзекуције сребреничких младића коју је 2005. године на суђењу Слободану Милошевићу приказао хашки тужилац Џефри Најс, у чији посед је трака стигла из руку Наташе Кандић.

А ево и шта сам тада објавила у НИН-у:

„Видео снимак окрутног убиства шесторице младића из Сребренице, који је Најс 1.јуна приказао у хашкој судници, безброј је пута у протеклих седам дана емитован на мноштву светских и домаћих телевизијских станица, производећи психолошки и пропагандни ефекат бомбе. Срби су били згрожени као и остатак света: можда и више јер нису навикли да о себи мисле онако како су припаднике своје нације видели на хашкој траци.

У поређењу са свирепошћу егзекуције шест престрављених, мршавих, изубијаних момака у режији паравојне јединице Шкорпиони, сцене из партизанских филмова у којим Немци масовно стрељају српске сељаке прислањајући их уз тарабе, наочиглед њихових породица, делују безмало војнички и цивилизовано. Кад Азмир Алипашић приступи два корака да и сам буде убијен, он, а не његов српски џелат, подсећа Србе на ’заклани народ‘ који се исто тако безгласно строваљивао у усташке јаме 1941.године“.

У „Оку“ сам поменула да је снимак егзекуције тада приказиван и на Радио-телевизији Србије I подсетила на улогу Наташе Кандић у прибављању снимка, те на чињеницу да снимак ипак није уврштен међу доказе против Милошевића, између осталог и зато што једино на делу двосатне траке траке где је приказано убиство шесторице муслиманских младића није било датума.

Госпођа Кандић је одмах после те емисије „Ока“ твитовала да Љиљана Смајловић „измишља и лаже“ и да РТС није приказао снимак, „већ само тадашња Б92“.

 

Не знам зашто госпођа Кандић има потребу да лаже о лако проверљивим чињеницама, јер су извори који доказују истинитост моје тврдње и данас свима лако доступни. Навешћу овом приликом само два, кредибилна и аутошовинистима, Радио Слободну Европу и Пешчаник.

Ево шта о томе каже аутор Пешчаника, прецизно наводећи минутажу са РТС и Б92:

„РТС 1, дневник од 19,30 – период од 1. до 7. јуна укупно четири пута тема Шкорпиона и Сребренице била је ударна, прва вест на програму. Укупно трајање свих прилога: преко тридесет минута

ТВ Б92, вести дана од 19,15 – период од 1. до 7. јуна пет пута ударна, прва вест. Укупно трајање: преко шездесет минута“.

Додајем и разговор за РСЕ у ком госпођа Кандић и сама каже да је РТС емитовао делове снимка који је хашки тужилац приказао на суђењу Милошевићу.

Снимци егзекуције приказивани су, узгред буди речено, и на другим домаћим телевизијама, не само на РТС-у и ТВ Б92.

Наравно да је истина и све остало што сам о судбини касете „Шкорпиона“ рекла у „Оку“ и што госпођа Кандић није ни покушала да демантује: да трака никада није уврштена у доказе против Слободана Милошевића, да су британски адвокати Стивен Кеј и Кеј Хигинс оспоравали чак и тужиоцево право да прикаже делове траке. Пријатељ суда Стивен Кеј је и пре ове епизоде из суднице протестовао што Тужилаштво покушава да уводи нове доказе оптужбе и након што је почело испитивање Милошевићевих сведока одбране: „Доста је било! Имали сте 300 дана за доказивање оптужнице. Сад је ред на одбрану“.

Знајући то, Тужилаштво 1.јуна 2005. није ни покушало да уврсти траку у доказни материјал, добрим делом зато што није могло да докаже какве везе трака има са Милошевићевом оптужницом. Најс је заправо извео вешт пропагандни трик огромног ефекта на домаћу и светску јавност, па и на мене. Гледаоцима није речено да тужилац не може да докаже да су Шкорпиони били јединица српске полиције или војске (камион који су на снимку користили био је регистрован на Војску Републике Српске Крајине). То није спречило новинара какав је Тим Џуда, који ових дана у Фајненшел тајмсу грми против Младићеве сахране, да тврди како је Џефри Најс коначно пронашао „пиштољ који се пуши“ и помоћу ког ће коначно доказати Мио̌шевићеву кривицу за наводни геноцид у Сребреници.

Исто тако категоричан био је и Клинтонов амбасадор за ратне злочине Дејвид Шефер: „Овде имате видео запис где злочин врше не босански Срби, починиоци сребреничког геноцида на које смо навикли, већ српске снаге. А постоји директна командна линија од њих до Слободана Милошевића“.

Читалац можда већ погађа да ништа од тога није било истина. Чак шест месеци касније, у децембру 2005, Милошевићево судско веће одбиће да траку уврсти у доказни материјал док Тужилаштво не прибави доказе о пореклу и аутентичности видео материјала. Пар месеци касније, тешко болесни Слободан Милошевић биће пронађен мртав у ћелији Притворске јединице у Шевенингену, чиме је судски процес окончан. Милошевићеви правни заступници, баш као касније и Младићеви, узалуд су годинама протестовали што председнику Југославије није омогућено лечење у одговарајућој здравственој установи.

Никад није згорег подсетити се како је радио Хашки трибунал, и госпођа Кандић нам у томе овде нехотице помаже. Трибунал је против Милошевића дигао оптужницу у којој је тврдио како је бивши председник још јуна 1991. склопио „злочиначки план да протера несрпско становништво и приграби територије“ и у ту сврху се повезао са Радованом Караџићем и Ратком Младићем, да би затим починио и „геноцид“ у Сребреници. Само што у тој оптужници није било ни трага од Шкорпиона, а камоли доказа да су Шкорпиони били јединица МУП-а Србије и да су по команди МУП-а Србије учествовали у масакру Сребреничана.

И како је без таквих доказа уопште било могуће подићи оптужницу за геноцид? У нормалном свету прво постоје индиције, па се прикупљају докази, а тек онда дижу оптужнице. Док је у Милошевићевом случају прво прибављен оптужени, и то противуставним изручењем у режији прве постоктобарске владе Србије.

Има смисла подсетити се тог времена и сада, када госпођа Кандић више нема никакву моћ над српским јавним мњењем, а камоли историјском имагинацијом нације. Што у нешто мањој мери важи и за њене финансијере из туђине. Који све ове године ипак нису бацали новац на рад њеног Фонда за хуманитарно право, који им се вишеструко исплатио. Ако хоћеш да вршиш страни утицај у некој земљи и припремаш промену режима, увек је добро на локалу имати некога као што је госпођа Кандић.

Њена трака на крају је у Хагу ипак коришћена против других српских оптуженика, али тек након што је њен безброј пута преснимаван и монтиран садржај прихваћен на српским судовима. На те судове је госпођа Кандић имала утицаја јер су њени спонзори на нашу државу после Петог октобра имали огроман утицај и уцењивачку моћ. Увек сам била гласно за то да се нашим људима суди у нашој земљи, па ми је тешко пало сазнање да је чак и неправедни Хашки трибунал у неким стварима гајио више стандарде од нашег правосуђа, можда и превише жељног да буде по вољи и госпође Кандић и њених контролора.

Ово знам из прве руке јер сам се на месту главне уреднице Политике у тим постоктобарским годинама нашла у прилици да помогнем једној њеној новинарској жртви осуђеној за клевету Наташе Кандић само зато што је цитирала изјаве госпође Кандић хрватској штампи. За правду су нам биле потребне године јер је суд у Стразбуру спор, али је на крају Европски суд за људска права ипак пресудио да Србија мора да обештети новинарку због тога што је српски суд погрешио када је поступио у корист Наташе Кандић.

Знам, рећи ће људи, изабрала си лаку, омражену мету.

Али ако неко овде лаже, тај неко се зове Наташа Кандић.

Аутор: Љиљана Смајловић за Еуроњуз Србија 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.

Најновије вијести из рубрике