Хероина из Чачка - дала крв 85 пута, преживјела клиничку смрт и завјештала органе!

ЧАЧАК - Давање крви једно је од најхуманијих дјела, јер је то лијек који не може да се купи и непроцјењиве је вриједности. Уз давање крви, донорство органа је одраз човјечности и пожртвованости.

Права хероина која је своје име уписала као рекордерка у давању крви, али је и завјештала своје органе, јесте Жана Марковић из Чачка.

– Ја сам крв почела да дајем 1995. године у Техничком ремонтном заводу. Послије тога сам давала гдје год су ме звали, у болници и свуда гдје је било потребно. Укупно сам до прије двије године, док се нисам разбољела, дала крв 85 пута. Највише сам давала за дјецу, када дођу родитељи и моле јер је њиховом дјетету хитно потребна крв. То ми је увијек било најважније – прича Чачанка.

Завјештала је Жана све своје органе и о томе обавијестила и фамилију. Жели, како каже, да буде хумана и послије живота.

– Одлука да будем донор органа дошла је једноставно, из главе. Не желим да будем себична, ако ја живим, могу и други да живе захваљујући мени. Покушавам да и друге покренем – у мојој фирми, међу људима које знам, научила сам и моје кћерке да буду добровољни даваоци крви. Многе другарице и пријатеље сам подстакла да постану донори органа и плазме – рекла је Жана.

Открива да је имала и велику животну борбу са гојазношћу. Имала је 150 килограма, али се борила као лавица. Љекари су јој на ВМА рекли да, ако за три мјесеца не смрша 40 кг, завршиће у инвалидским колицима, јер јој је пропала хрскавица у десном колјену.

„Све добро, добрим се врати“

– Покушавала сам сама, али није ишло, па сам у Београду, у Клиници за гојазност код доктора Суботића, успјела да смршам довољно да ме позову на операцију желуца. Та операција се закомпликовала – умјесто сат и по, трајала је осам сати, имала сам и клиничку смрт. Послије тога све је кренуло низбрдо – вишак коже, вишак ткива, па се јавио и проблем са дебелим цријевом. Све је то била посљедица операције. Али сам наставила да се борим. Послије сам скинула на 100 килограма, па оперисала колјено и за пет мјесеци се потпуно опоравила. Данас имам 52 килограма. Могу да ходам, могу да радим, и даље се борим због болести дебелог цријева, али вјерујем да ће бити добро – не одустаје од борбе храбра Чачанка.

У животу је води само један мото, а то је да буде хумана у сваком моменту, кад год може.

– Све добро, добрим се врати. Свакоме данас учини нешто лијепо, погледај у Бога и добро ће ти се вратити. Никада се нисам покајала ни због једне одлуке. Ни због та три дана слободно што се добију када дајете крв – мени то никада ништа није значило. Битно је да сам помогла. Увијек сам била срећна када дођем кући и кажем: „Дала сам крв дјетету, неком коме је требало.“ Молила бих све људе добре воље да се угледају на мене: живот је један. Продужимо некоме живот. Дајмо мало радости било дјетету, било одраслом, било старом. Да још неко живи – као ми – поручује Жана, преноси Сербиан тајмс.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.