"Данас" открио ко је "Анонимни професор": Из Загреба је, утицао је на студентски покрет

Маршавелски је, према сопственим наводима, долазио у Београд, држао предавања на Правном факултету и Факултету политичких наука, посјећивао факултете у блокади, разговарао са професорима и учесницима студентског покрета и износио конкретне предлоге за његово политичко организовање.

Све то вријеме читаоцима „Данаса” представљао се псеудонимом.

Политички разлог за прикривање идентитета

„Нисам желио да храним Вучићев наратив о 'обојеној револуцији', па сам писао под псеудонимом”, објаснио је Маршавелски.

У тој реченици садржана је суштина случаја. Аутор сам признаје да идентитет није прикривао из књижевних или академских разлога, већ због политичке процјене како би јавност могла да протумачи његово ангажовање.

Дакле, сматрао је важним да студентима у Србији упућује политичке поруке, али не и да читаоци знају ко им се обраћа.

Посебну одговорност у овом случају има редакција „Данаса”, којој Маршавелски изричито захваљује, посебно Дражи Петровићу, што му је омогућено објављивање под псеудонимом.

Читаоци су тако добијали политичке анализе, савјете и процјене аутора чији је идентитет редакцији био познат, али јавности није био откривен.

Питање није да ли неко смије да пише под псеудонимом. Питање је због чега је псеудоним коришћен да се избјегне политичка расправа о поријеклу и улози аутора који је истовремено непосредно учествовао у животу студентског покрета.

Из Загреба и савјети о томе ко треба да буде на листи

Најзначајнији дио Маршавелсковог признања односи се на изборне кандидате.

„Лично сам најпоноснији што сам вам дао аргументе да Мила Ломпара избаците са листе”, написао је загребачки професор.

Маршавелски затим тврди да би Студентска листа, да је Ломпар остао међу кандидатима, добила најмање 200.000 гласова мање. На основу чега је израчунао тај број, није објаснио.

Много важнија од његове изборне рачунице јесте чињеница да професор из Хрватске истиче сопствени допринос расправи о елиминисању једног од препознатљивих српских интелектуалаца из изборне комбинације.

Маршавелски у истом писму критикује и поједине друге личности, повезујући их са национализмом и политичким радикализмом.

Тако његово ангажовање добија и јасну идеолошку димензију. Није ријеч само о подршци борби против корупције, већ о настојању да се утиче на политички и кадровски профил покрета.

Не зна се колико су његови савјети заиста пресудили у одлучивању о кандидатима. Али се зна да он сам тај утицај истиче као сопствени успјех.

То је довољно важна околност да заслужује објашњење, прије свега оних којима су савјети били упућени.

Експертска влада, Европска унија и политичка стратегија

Маршавелски наводи и да је студентима предлагао политичко организовање, формирање експертске владе и тражење подршке Европске уније.

„Био сам у праву и да треба да тражите помоћ од ЕУ”, наглашава он.

Истовремено набраја активности подршке организоване у Хрватској, контакте са студентима и академским круговима, као и помоћ у повезивању студентског покрета са европским институцијама.

Из његовог писма произлази да није био само професор који са дистанце подржава протесте у сусједној држави. Био је политички ангажован савјетодавац, са конкретним предлозима о изборној стратегији, кадровским рјешењима и међународним ослонцима покрета.

Србија има довољно сопствених политичких, институционалних и националних питања да би јавност имала право да зна ко учествује у предлагању рјешења за њих. Академска титула, као ни позивање на добре намјере, не укида потребу за политичком транспарентношћу.

Студенти имају право да знају ко их савјетује

Ово није питање права студената да протестују, организују се и сами доносе политичке одлуке. Управо супротно, ријеч је о њиховом праву да те одлуке доносе са потпуним сазнањем о људима који покушавају да утичу на њих.

Зато је случај загребачког професора значајан и за сам студентски покрет.

Колики је стварни утицај Маршавелски имао? Ко је од представника покрета знао да је „Пријатељ студената” професор из Загреба? Да ли су његови предлози о кандидатима разматрани у непосредним разговорима или само преко новинских текстова? Зашто је политичка процјена да би његов идентитет могао да нашкоди покрету била важнија од отворености према српској јавности?

То су питања о којима би први требало да говоре они који су са њим сарађивали.

Маршавелски је својим признањем показао да се иза имена „Пријатељ студената” налазио политички ангажован професор из друге државе, који је намјерно прикривао идентитет и истовремено настојао да утиче на политичке процесе у Србији.

Овдје није пресудно то што је из Хрватске, него то што је свјесно раздвојио своју јавну поруку од сопственог идентитета, управо због политичких посљедица које је предвиђао.

Студентски покрет, који је своје захтјеве заснивао на одговорности, јавности рада и повјерењу у институције, сада има прилику да исте принципе примијени и на сопствене политичке савјетнике.

Јер, ако је Маршавелски сматрао да је његов идентитет политички толико значајан да га треба сакрити до завршетка избора, онда је тај идентитет био довољно значајан и да га јавност зна прије избора.

То је питање на које његово накнадно представљање није дало одговор.