Американац у Србији: Неочекивано уточиште у вријеме ковида

- До августа нисам излазио из зграде у Њујорку Ј. Моја одрасла дЈеца била су заузета школом или послом, па сам схватио да никоме не треба моје физичко присуство. Све што сам желио је да нађем мјесто где бих провео још једну зиму на достојанствен начин, где бих могао да читам, размишљам и слушам омиљену музику. Али, сваког дана земље су се затварале, једна по једна, а није било ни гласина о вакцинама - почео је Пејџ репортажу.

Он додаје да је једног поподнева био толико анксиозан да није могао да поднесе такво стање и онда је након неколико сати претраге одлучио да купи карту у једном правцу за Београд.

- Србија је и даље била отворена за америчке држављане, а број обоњелих је био далеко мањи него у САД и преко ноћи сам летом „Ер Србије“ одлетио са аердрома „Џ. Ф. Кенеди“ и за осам сати био у Београду. За десет минута сам прошао царину, а за сат времена сам заспао у београдском хотелу - присјећа се Пејџ.

Потом је изнајмио стан.

-Кроз неколико дана, унајмио сам удобан стан на Дорћолу, старом крају града, близу хотела ''Москва'' и тврђаве Калемегдан, гдје се сусрећу ријеке Сава и Дунав. Плаћао сам рентирање стана 550 долара мјесечно, укључујући комуналије и терасу. Помислио сам ''овде бих се могао утврдити на неко вријеме и сачекати боља времена''- додао је.

Пејџ каже да га је Београд одушевио у старту.

-Могао сам да обављам послове испред кафића усред топле јесени, да поздрављам нове пријатеље који су пролазили улицом Страхињића бана. Порције црног вина биле су издашне и сочне, са укусом тамне земље. Млади су се возили електричним скутерима кроз закрчене улице и у пролазу викали ''ћао''. Било је тренутака када сам мислио да се налазим у филму ''Ла Долче Вита''; у осталим дијеловима града који се још опорављају од бомбардовања, подсјетио сам се на филм о Бечу ''Трећи човјек'' -  додаје он.

Каже да му је помогла „Фејсбук“ група посвећена странцима у Београду, која је тада бројала око 9.000 чланова.

-Изненадило ме је како сам лако могао да останем у контакту са Њујорком. Београд је временски шест сати испред Њујорка, тако да су ме моји пријатељи са источне обале САД звали касно поподне, у вријеме када сам се будио. Странци са ФБ странице су ми помагали у свему - од одабира насеља до куповине хране. Нисам знао ни да изговорим имена улица. Први пут од мојих двадесетих година, нисам имао појма шта могу наредни мјесеци да донесу, што је било застрашујуће и ослобађајуће у исто иј

Он је похвалио начин на који се Србија носила са пандемијом - "ковид је схваћен озбиљно, али не хистерично".

-Радње нису пуштале никога без маске, чекали смо стрпљиво ред, ничија слобода није била угрожена. У ресторанима на отвореном, конобари су нас стављали далеко једне од других, давали су нам средство за дезинфекцију руку, што је била добра ствар, јер много људи пуши - оцјењује Њујорчанин и додаје да је понекад загађење ваздуха у Београду било велико.

Допало му се једноставно понашање Београђана.

-Београд није био здрав град много година, али зато умије да препозна мала задовољства, која није тешко наћи. Нисам био тако једноставно срећан дуго времена - довољно ми је било да током вјетровитог послијеподнева погледам Београђане како бацају гране својим псима на Калемегдану, гдје су се сличне игре одигравале прије 1.000 година - каже Пејџ.

Одушевио га је и процес доласка до вакцине.

-Србија је, осим својим грађанима, нудила могућност да се и посјетиоци пријаве. Био сам запањен како је добро све организовано. Једна медицинска сестра је видјела да сам зашао већ у шездесете године и допратила ме је до Београдског сајма, доктор је био врло љубазан, добио сам вакцину. Можете да бирате између четири вакцине, а ја сам изабрао „АстраЗенеку“. Имао сам проблем, јер сам морао да чекам 12 недеља, а истицао ми је период дозвољен за боравак у Србији од 90 дана. Нашао сам некога ко је размислио о свему и помогао ми да раније добијем другу дозу -  открива Пејџ.

Након тога, амерички професор је отишао у Беч са вакцинационим сертификатом на ћирилици и латиници, као и на енглеском - успио је да уђе у ресторан без проблема.

-Дошла је млада конобарица, са видним бечким професионализмом и када је видјела гдје сам се вакцинисао, скинула је маску, није крила да је срећна. Испоставило се да је Српкиња, из села недалеко од Београда, још једна особа која је отишла у велики град, али је била задовољна што је нашла особу која зна одакле је. Отприлике сам и знао - написао је Пејџ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.