Није лако бити Србин у Хрватској

Срби у Хрватској су незадовољни. Жале се да им је економски лошије од Хрвата. Говори се о дискриминацији и таласу говора мржње. Надлежни то негирају и поред осталог поручују да у временима кризе свима иде лоше.

„У подручјима великих градова морамо зауставити процес асимилације, јачати идентитетске карактеристике, осјећај сигурности и осјећај припадности међу Србима у Хрватској.” Тако је прије неколико дана положај хрватских Срба, оних који живе у већим или мањим градовима, осликао један од челника српске заједнице и посланик СДССа (Самостална демократска српска странка) Милорад Пуповац. И он, као и челници осталих српских организација и удружења, признаће вјероватно како је 90 одсто њихових активности усмјерено на превладавању „посљедица ратних наплавина”. Или како је то прецизирао Саша Милошевић, замјеник предсједника Српског народног вијећа (СНВ), „ако се не бавимо деложиранима, бавимо се несталима, ако се не бавимо тим питањем, онда рјешавамо држављанства”.

Станови, посао, идентитет...

Милошевић ипак истиче три главна проблема урбаних Срба. Први је стамбено збрињавање, посебно изражено у Осијеку, Загребу, Ријеци, Сплиту и Пули. Други проблем јесте дискриминација у запошљавању јер је Милошевић „долазе нам млади, факултетски образовани људи који се кандидирају за послове у државним и јавним службама али ни након слања десетака молби не могу добити посао.” На подсјећање како ни млади, високообразовани Хрвати не могу наћи посао, Милошевић узвраћа да постоји низ поступака који указују на дискриминацију – „некада је то отворена ријеч, некада је то мало прикривени поступак, али на крају је резултат исти”. У прилог тези како постоји дискриминација при запошљавању хрватских Срба, Милошевић наводи и статистичке податке. „Ионако мизеран постотак хрватских Срба, заступљен у државним службама, опада у посљедњих неколико година, па су Срби и десетак пута подзаступљени него што их има у становништву.” СНВ је, подсјетимо, у више наврата упозоравао на недовољну примјену Уставног закона о правима националних мањина, којим се предвиђа позитивна дискриминација при запошљавању у полицији, судству и државној администрацији, као једне од мјера заштите мањина.

За разлику од замјеника предсједника СНВ Томислав Клаушки, коментатор портала Index, у разговору са својим пријатељима српске националности дошао је до закључка како су они свијесни да данас посао више губе због економске рецесије, него због националне припадности. „Док се прије 10-15 година посао губио због националности, данас су и Хрвати и Срби једнако на удару због кризе.”, каже Клаушки. Он међутим истиче да сама ријеч Србин и даље служи као псовка. „Тако су бившем Динамовом играчу, данашњем фудбалеру њемачког ХСВ-а годинама викали Милане (Бадељ, оп.ау.) Србине” и наводи да се урбани Срби мање суочавају са таквим увредама, јер се напросто „могу изгубити у маси градског становништва”.

Образовање, култура, медијска слика...

Трећи проблем са којим се суочавају урбани Срби јесте, образовање, култура али и медијска слика о хрватским Србима - сагласни су сви саговорници Дојче велеа. „У хрватској култури је занемарен допринос Срба у свим сферама.”, истиче Милошевић. Професорка енглеског језика Драгана Бољешић сматра како би о доприносу етничких Срба у сфери хрватске науке и културе, требало едуковати сву школску дјецу, а не „тек ону која се пријаве за љетни камп намијењен учењу српске културе и писма.” Бољешић, која се ангажовала у едукацијама дијеце за толерантнији однос према другима и другачијима, истиче како би требало размислити да се барем кроз свјетску књижевност дијеца уче о књижевницима региона, а који су оставили велики траг и на хрватску културу. „То би допринијело да се учи и поштују различитости, како у Хрватској, тако и у регији и у свијету. А то је и тенденција у цијелом свијету.”, каже Бољешић и додаје да иако су Јосиповић и Тадић „добили награде за толеранцију, то још не живи на тлу, међу људима.”

Срби су почетком 90-тих били добро интегрисани у хрватско друштво и дјелили су културни идентитет са Хрватима, па нису ни имали потребу за неком додатном националном идентификацијом. Сада се подстиче оснивање сопствених културних институција, али и идентитета. „За разлику од мањих средина гдје је јак традиционални елемент и очување обичаја и говора, у градовима све је то изгубљено”, наглашава професорка Бољешић.

Поново говор мржње

Милошевић и Клаушки истичу како се изнова пробудио говор мржње на стадионима, али и у медијима. Скандирања попут „Убиј, убиј Србина!” или трпања свих Срба у исти кош, што се догађа почетком хашких процеса на примјер Горану Хаџићу због злочина у Вуковару, доводи до страха код Срба и тјера их у додатну мимикрију. Активисткиња Нада Радовић истиче како многи хрватски Срби „угледни правници или лијечници у Карловцу, ни на који начин не желе да их повезују са српском заједницом јер страхују како ће на њих гледати већинско становништво.” Хрватски Срби не желе да се појављују ни у некој од етничких културних институција, а „помоћ ће потражити тек ако су на рубу социјалне издржљивости или кад траже помоћ око запошљавања, каже Радовић. Она није имала проблема због свог националног поријекла, али разумије „када родитељи дјецу уписују на католички вјеронаук јер страхују да ће у противном бити изложени исмијавању и насиљу.” И професорка Бољашић и потпредсједник СНВ-а Милошевић, родитељи су чија дјеца нису морала на веронауку, али на срећу због тога нису имала потешкоћа у школи.

Радовић каже како њој нарочито смета то што се о Србима у медијима, готово увијек говори црно, односно из перспективе рата. Истиче како „урбани Срби” нису спремни на неговање неког свог идентитета којег, уосталом, тек треба изградити. „Сада када је толико брига и проблема, тешко ће се радити и на том питању”, мишљења је Радовић.

Срби као смоквин лист

Недавна полемика између предсједника Иве Јосиповића и првог човјека СНВ Милорада Пуповца за Клаушког представља Јосповићев покушај да приватне проблеме око ЗАМП-а прикрије отварањем теме о политичкој представљености хрватских Срба. Предсједник је прозвао Пуповца да је „за Србе учинио врло мало, а за себе изнимно пуно”, промовисао је Пуповчевог противника Вељка Џакулу у лојалног Србина, што је за Клаушког показатељ да је „тренутно већи сукоб унутар српске заједнице, него што су изложени нападима већинске, хрватске заједнице.”

Када се хрватски Срби суоче са свим тим стварним и измишљеним проблемима, многи ће закључити како није ни лако ни једноставно бити Србин у Хрватској, закључује Милошевић. То је и разлог, сагласни су наши саговорници, што многи урбани Срби не желе етнички да се изјасне. Јер, подсјетимо, према пописима становништва из 1991. и 2001. нестало је 400.000 Срба, односно од прије-ратних 600.000 етнички се декларисало њих 200.000. Према процјенама српских организација толики број људи није напустио Хрватску, него је око 100.000 променило име или етничку припадност, јер је “угодније и лакше бити нешто друго, а не Србин.”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.