На Петровачкој цести Александри убили оца, дједа и мајку

Стијеља се у разговору за Срну присјетила Петровачке цесте и бомбардовања избјегличке колоне прије 27 година.

"Сјећам се тренутка кад је тата дошао по нас у село, везао ми је пертле и рекао да хитно морамо кренути, сјећам се, мама и ја биле смо испод цераде од камиона, са друге стране сам видјела бабу Саву и брата Саву.

У камиону испод цераде било је још доста жена и дјеце. Највише сам гледала кроз отвор цераде, зато се и сјећам да сам видјела авионе. Викнула сам одмах и показивала мами на њих, баба Сава јој је одмах рекла да ме склони, да авиона нема и да не гледам кроз прозор", прича Александра.

Она се сјећа да ју је мама загрлила, а послије пар тренутака је опет погледала и поново повикала да се авион враћа.

Александра је тада рањена, као и њен брат Сава и мајка, која је била трудна, док јој је отац убијен током бомбардовања колоне.

"У том тренутку чула сам врисак, осјетила јаку врућину... Жене око мене су вриштале и плакале, погледала сам брата и видјела да му цури крв у предјелу главе, а мамина рука којом ме је грлила била је сва крвава, као и моја шака.

Камион је стајао, сјећам се да су ме изнијели и видјела сам ауто који гори. Затим се сјећам болнице, превијање рана и бабине приче да је видјела мог оца како гори у колима. Баба је плакала све вријеме", прича Александра Стијеља.

Она наглашава да је "ту њено сјећање стало", али да памти тренутак када су донијели сестру из болнице након што им је мајка умрла на порођају у новосадској болници.

"Тешко је причати о томе, али тако чувамо од заборава оне које волимо и јавности показујемо ко су злочинци и зликовци. Петровачка цеста је прекид мог дјетињства, нека дубока туга која никад неће проћи, јер сам након тога остала без најближих људи који ће ми заувијек недостајати", каже Стијеља.

Она наводи да тада није била свјесна шта се дешава и напомиње да није ни знала да су ти авиони у ствари хрватски "мигови", као ни да су у аутомобилу који је горио били њен отац и дјед.

"У мени нема мржње. Зато сам ја одавно у својој глави наставила својим путем, вјерујући да ће једног дана неко одговарати за тај злочин почињен над нашим народом. Доста је ту неиспричаних прича и тужних судбина, а, ако је гледати са људске стране правду, онда - починио си злочин, одговарај за њега", истиче Александра.

Она се нада да ће истина изаћи на видјело.

"Свака правда има своје вријеме, ја вјерујем да ћу је дочекати", каже Александра за Срну.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.