Исповијест бившег исламисте који се вратио на Балкан: Тамо нема ничега, све је напуштено

Био је разочаран оним што је тамо видео.

“Тамо није било ничега, нема струје, немаш књигу, немаш интернет, ништа”, испричао је Хилми.

“Имао сам код себе 400 евра који су брзо потрошени на храну и основне потрепштине. Пријавио сам се у канцеларију за болесне гдје сам добијао 50 долара мјесечно. Моја супруга је помагала старијим женама па су јој оне понекад давале скромну накнаду. А ја сам лудио цијело вријеме и гледао како да спасим породицу и побјегнем оданде”, присећа се Хилми.

“Ту нема природе, нема траве, све је увенуло, напуштено. Погледај ове наводне овце како су мршаве. Све што смо могли да радимо је да прошетамо мало около”, наводи Хилми за Balkan Insight, а онда показује и фотографије своје поридице и пријатеља.

Неки од њих нису никада успјели да побјегну из Сирије. С друге стране тврди да неки који су пропагирали и строго имплементирали ригидна вјерска правила, сами нису пратили та правила, него су уживали у свим дозвољеним, али и недозвољеним овоземаљским благодатима.

Хилми, који има и БиХ и црногорско држављанство, само је један од 250 људи који су се вратили на Балкан након што су неко вријеме провели у ратним зонама Сирије и Ирака.

Попут Хилмија, многи су одлучили да напусте Блиски исток јер су се разочарали ИСИЛ-ом.

Иако многи повратници тврде да у Сирију нису отишли како би ратовали, државе на Балкану их третирају као терористе и то на основу низа закона који су усвојени 2015. године и који кажњавају учеснике у страним сукобима.

Неки од повратника су чак и завршили на суду након повратка на Балкан. Након свега што су прошли, почели су увјеравати остале муслимане да не понављају њихове грешке и не одлазе на ратишта на истоку.

Живот у калифату Када је Хилми, који је вјерник цео свој живот, чуо да је Исламска држава прогласила калифат, био је одлучан у идеји да тамо оде и увјери се је ли живот тамо заиста у складу са шеријатским принципима идеалног исламског друштва.

Хилмијева дестинација је била провинција Алепо гдје се већ налазио његов пријатељ из Подгорице. Он га је увјерио да у калифату ништа не недостаје, да су борбе далеко од мјеста гдје они живе и да Хилми и његова породица тамо могу остати као његови гости. Такође га је увјерио да се од њега не тражи да приступи муџахединима, што како тврди, никако није ни желио ни могао због својих увјерења и лошег здравственог стања.

“Мој план је био да прво одем тамо и провјерим каква је стварно ситуација и ако је заиста онако како су ми описали да се након неколико недјеља вратим кући, продам кућу и стално се преселим у Сирију”, каже Хилми.

Али кад је стигао у Сирију у фебруару 2015. године, дочекале су га лоше вијести: његов пријатељ је погинуо у борбама код Кобанија. Како су се борбе око Кобанија појачавале и ИСИЛ-ове снаге почеле губити битку, Исламска држава је увела ванредно стање, одузела пасоше свим странцима који су тек дошли и обијавестила их да не могу напустити калифат јер су “већ стигли у савршено друштво”. Један Бошњак који је такође живио у калифату је јамчио за Хилмија и његову породицу, па су пребачени у кућу заједно с још неким арапским избјеглицама из Кобанија.

Неколико мјесеци касније Хилми је добио девастирано имање на периферији града на турској граници, гдје су он и његова породица живјели више од годину дана. Хилми каже да је у Сирији срео пуно људи са Балкана.

“Дошло је пуно наших људи,  највише из БиХ, било их је из Србије, из Црне Горе. Али било је свакаквих. Било је правих вјерника и добрих људи, али и криминалаца који су бјежали од закона. Гледао сам неке како снимају видео клипове, позирају с оружјем, причају свашта, а нису били у рату ни једне секунде”, каже Хилми.

Како су се напади режима Башара ал-Асада и његових руских пријатеља интензивирали, тако се и ситуација у граду брзо промјенила. Мјесто је постало непрепознатљиво - улице су биле празне, зграде уништене, а пуно људи је погинуло.

“Једноставно си беспомоћан, одеш у подрум или испод стубишта, загрлиш дијете и молиш Бога да те спаси”, каже Хилми. Одмах по доласку је схватио да калифат Исламске државе није то што је мислио и почео је тражити начине за бијег како би спасио породицу. Једном је успио ноћу стићи до границе с Турском, али су их турски гранични полицајци вратили назад и то пуцајући им изнад глава. Касније је успио пронаћи Сиријца који му је понудио своју помоћ да побјегне у Турску, а за то је тражио 1500 долара.

“Успио сам да се чујем с мојима код куће и рекао им да продају све што имам у стану, тепих, бојлер, сто и да ми шаљу новац”, присјећа се Хилми. Како би побјегао с територија које је контролисао ИСИС, Хилми је морао да се искраде и пређе преко минског поља и ограде с бодљикавом жицом.

Успио је да преживи захваљујући локалном водичу. Међутим, када је ушао у Турску, био је ухапшен и провео је два и по мјесеца у притвору за избјлеглице из Сирије и Ирака.

“Из једнога затвора сам прешао у други и само ми је једна мисао тада била у глави - “шта сам урадио свом дјетету”, признаје Хилми.

Турске власти су понудиле или да га пошаљу у његову земљу или да оде у неку од држава која га жели примити. Хилми је одлучио да ће се вратити кући гдје је убрзо био ухапшен због оптужби за тероризам.

За разлику од Хилмија, који тврди да је у Сирију отишао како би живио своју вјеру и живио у праведном друштву за све, многи људи са Балкана су на Блиски исток отишли због новца.

С богатим искуством које су стекли у ратовима у бившим државам Југославије деведесетих година, постали су вриједан дио у редовима исламистичких снага.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.