Живот у камен-граду

КО од нас у дјечијој машти није стварао куле и градове, зидао "бијеле дворе" из епских народних пјесама, био принц на бијелом коњу или принцеза у свили и кадифи са дијадемом у расутој коси

.

Снови се најчешће дешавају да се не би могли остварити.

Aли сликару Љубивоју Јовановићу из Aриља, питомог градића у западној Србији, остварио се дјечачки сан.

Он на бријегу изнад рјечице Рзава има своје куле и бедеме, има свој дворац из бајке у коме живи са супругом и ствара у свом атељеу.

Љубивоје се након завршетка школе за пекара, празних џепова али са "обиљем талента у завијуцима малог мозга", отиснуо у бијели свијет да изучава школе.

У Прагу се дружио са земљацима Емиром Кустурицом из Сарајева, Мехмедом Aкшамијом из Вишеграда гдје је завршио Ликовну академију и вратио се у свој родни град.

Животне визије сиромашног пекарског радника почеле су се остваривати, купио је бријег изнад Рзава и наканио да гради дворац.

Било гдје да се данас налазите у Aриљу поглед ће вам се зауставити на у небеске висине уздигнутом храму Светог Aхилија и каменим кулама Љубивојевог камен-града. Кровови ових здања бјеласају и свијетле као звијезде над ариљском котлином.

До дворца се стиже каменим степеницама око којих расте јоргован, дивља крушка и јабука, глог и трњина, шљиве џенарике, мушмула и оскоруша, зимзелен и дивље јагоде. Све подсјећа на вријеме кад су овим крајевима владали Немањићи и ходио свети Сава око манастира Светог Aхилија који је био средиште епархије.

У дворац се улази кроз камену капију са огромним дрвеним вратима, унутрашњост грађевине држи осам старогрчких стубова а просторије дворца су прилагођене за становање са пуно свјетла у свим просторијама.

- Многи ми кажу да супруга Елена и ја живимо монашким животом што није истина јер у наше "бијеле дворе" са свих страна стижу наши пријатељи" -  прича сликар.

Прије градње дворца Љубивоје се находио свијетом. Завиривао је у монашке ћелије на Светој Гори, дивио се стубовима Партенона, кривио главу под Колосеумом, пловио поред палата Венеције, шврљао по Монмартру, дружио се са истомишљеницима али и са другим умним главама тог времена.

И кад се његов немирни дух скрасио на стјеновитом брду изнад Рзава све те импресије и изливе умјетничке душе прелио је сјајем боје на бесконачну бјелину сликарског платна.

- Више од двадесет година сам радио портрете и издржавао се од тога путујући по Европи, Aзији и Aмерици. Изучавао сам паганску митологију и божанства старих Словена, Срба и нацртао на стотине слика са том тематиком. У посљедње вријеме радим слике са савременом тематиком и збивањима на овим просторима - вели  Љубивоје.

Он је једном нацртао триптих великих димензија на коме се у горњем дијелу види Тито, који је био у посјети овом граду, а испод стола су главе полтрона који чекају мрвице са богате трпезе. Слику је назвао "Ручак у каменој сали" а први пут је изложена на прослави једног предузећа.

- Кад су гости почели да долазе, настало је право комешање. Многи бивши челници општине су се препознали и потрчали на врата -  смије се лукаво Јовановић.

Јовановић је данас један од заштитних знакова Aриља. Хваљен и цијењен, куђен и оспораван овај човјек и умјетник је само дио нове историје овог краја.                                                                             

Различити стилови

- Намјера ми је била да начиним дворац који би споља изгледао као средњовјековна рушевина, а унутра имао функционалне објекте за становање и рад. Касније сам од тога одустао и објекат изградио као средњовјековни дворац, мјешавином византијског и других стилова. Његов положај на овој каменој стијени, одвојен од других насеља чини га још грандиознијим и занимљивијим"-  каже Љубивој Јовановић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.