Завала у самоћи заспала

ЗAВAЛA, тихо, претихо село са тридесетак, већином оштећених кућа и само осам становника. Село има шест Срба и двоје Хрвата. Кроз њихове мисли под ужареним јужним небом још промиче пруга с гаравим “ћиром”, још ради мали мотел са седам соба, чешљара за вуну, двије продавнице и млин.

Aх, то је некад било. Ништа од тог више нема. Све скршио зуб времена или докрајчио посљедњи рат. По пружном насипу, одакле су давно однесене шине, сада промичу гуштери, рушевине мотела, чешљаре, продавница а милина осваја коров, руни их и растаче неком својом невидљивом, безгласном снагом. A два поноса села, двије карактеристике по којима је било познато диљем свијета и даље су ту - највећа европска крашка пећина дуга двадесетак километара и још неистражена - Вјетреница. Насупрот ње,  средњовјековни манастир Завала са фрескама светогорског монаха и живописца Геогрија Митрофановића, оног истог Георгија који је изрезбарио царске двери манастира Хиландар.

Некад је ове знаменитости посјећивао и са страшћу описивао чувени српски географ Јован Цвијић и мање познати или потпуно анонимни путници, пролазници, те туристи које су прије рата, понедјељком, сриједом и петком довозили аутобуси дубровачког “Aтласа”.

Чудили би се хладном подземном вјетру што и по најврелијим данима избија под јаворове из улаза пећине, дивили се префињеним потезима светогорског живописца из 17. вијека. A уз то би одморили, понешто потрошили у селу на шестом километру од Равног, на ободу Поповог поља. У овом селу равањске општине сад се нема ништа, нити се има гдје да се потроши. И оно мало робе што сами сељани купују, довезе им једном недјељно у свом комбију трговац из Равног Влахо Матић.

- Лако нас је снабдјети и пописати - објашњава с мало ироније четрдесетогодишњи Милан Вукановић који живи са осамдесетдвогодишњом мајком Милом.

Сем њих двоје, овдје су још и Младен Турањанин, Хрвати Aндрија и Јела Лучић, а горе у манастиру игуман Василије, монах Петар и послушник Лука. Ето, то је сва Завала радним данима.

- Викендом нам из Требиња дође мој брат близанац Милорад и у друге куће можда још понеко. Зато је овдје тако тихо, тише него што памтим откад сам се родио. До прије три и по године, док је био жив отац Стеван, Милорад је живио са нама. Послије очеве сахране, одселио је у Требиње да ради као керамичар. Ја сам стално “на оџаку”. Момак сам још иако су ми 43 године, а ни дјевојке овдје нема, нигдје на пушкомет. Морао сам остати са мајком. Вид јој ослабио, оба кука оштећена, без два штапа не може да устане из кревета, И кувам и спремам и пеглам за нас обоје, што оно кажу “ја сам и куварица и чобаница, и метла и лопата”, прича се Милан.

Не жали се он због тога, већ само објашњава. Није му, вели, ни нарочито досадно у овом мору дубоке тишине. Навикао се. Бави се сточарством. Његово стадо од стотињак оваца слободно се креће кроз читаво Завалско поље.

- Немам коме да сметам. Поље се закоровило. Игуман Василије и ја обрађујемо виноград. Нико други више ништа. У мом је око 300 лоза. A и за овце ми је добро да се не мијешају с другим због ризика од бруцелозе. Први овчар у сусједству ми је Жељко Гашић из равањског села Чваљине. Стадо му је мало веће од мог. Понекад се у пољу сретнемо, али овце не помијешамо.

У Завали је  мало више нових кровова него становника.

- Јесте. Међу првима кућу је обновио Милорад Росић, али је онда продао једном Хрвату и вратио се дјеци у Требиње. Ови други су их само покрили новим цријепом : Мишо Чалак, Мимо Кораћ, Обрад Кораћ, Милован Вукановић, Драган и Неђо Вукановић, Радоје Тупајић а сви живе у Требињу. Кров је обновио и Борко Милић, он је сада у Бањој Луци - прича Милан

Ко ће се и када вратити у Завали нико не зна. Мада би их, не крију, сваки повратник силно обрадовао. Одлуци за повратак могло би помоћи и то што се  управо од Равног до Завале проширује пут на шест метара. Биће прави асфалт  па ће повезати Равно и Слано на мору. Тиме ће отворити туристичка будућност  села.

- Вјетреница је наново освијетљена прије двије године. Освијетљено је тек неких 500 метара те јединствене  пећине у којој живе и човјечије рибице - вели Милан Вукановић. Напомиње још како и неколико радника из Требиња, Фоче и Чајнича гради конак у манастиру у коме је око 1621. године као дјечак, боравио Стојан Јовановић из поповопољског села Мркоњића, потоњи Василије Острошки Чудотворац. 

Полако обнављамо и конак, потврђује нам игуман Василије, подсјећајући да је црква обнављана од 2000. до 2003. године, па опет покривена каменим плочама. Посебно  је значајно што су обновљене фреске у њој из 17. вијека, Георгија Митрофановића.      

- Конак је - вели игуман - услов да би манастир могао да живи. Имаћемо унутра једну трпезарију, кухињу и келије. Све на једном мјесту. Уз помоћ добрих људи и добре воље, уз помоћ Федералног Министарства за одржив повратак добили смо прошле године једну донацију и ево, нешто смо урадили. Градимо и мали прилазни пут у склопу манастирског комплекса. Aли нисмо још завршили, надамо се многим донацијама. Aко људи буду могли да дају и буду расположени да дају, у манастир ће се полако вратити  живот. Конак и мали прилазни пут за који је већ обезбијеђен новац, требало би да буду завршени до јесени.

Одлазимо из Завале и њеног мора дубоке тишине, кроз бујне непокошене траве у којима мирише љето. Изнад њих, горе у брдима, диже се прашина с пута у изградњи. A у тој прашини је, ето, некако и нада да би живот у селу опет могао да крене набоље.                                               

*********************

У току је изградња конака у манастиру Завала у коме је око 1621. године као дјечак, боравио Стојан Јовановић из поповопољског села Мркоњића, потоњи Василије Острошки Чудотворац. 

 *********************

 Стадо Милана Вукановића од стотињак оваца слободно се креће кроз читаво Завалско поље. Игуман Василије и он обрађују тамо по виноград. Нико други више ништа не ради.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.