Зашто млади у Српској не излазе на изборе

Ниска излазност на новембарским пријевременим изборима за предсједника Републике Српске наново је актуелизовала питање политичке партиципације грађана. Иако је неки тумаче и као облик грађанског одговора на наметнуте одлуке нелегалног високог представника Кристијана Шмита, податак да је тек нешто више од трећине уписаних бирача изашло на гласање, узима се и као показатељ савремених трендова да избјегавање учешћа у политичким процесима више није само појединачна појава, већ да полако постаје нова друштвена реалност.

Да ли је ријеч само о изолованом случају или заиста на видјелу имамо све израженију политичку апстиненцију, апатију, незнање, одустајање људи од демократских права и обавеза, одговор ћемо чекати до јесени и редовних избора заказаних за октобар. У међувремену, група студената Факултета политичких наука Универзитета у Бањој Луци покушала је да истражи овај феномен. У периоду од 4. децембра 2025. године до 12. јануара 2026. године они су спроводили анкету о политичкој апстиненцији међу младима. Испитана су 473 житеља Републике Српске до 35 година старости, управо припадници генерација које су рођене и одрасле у политичком систему који треба да афирмише демократско начело да управљачка моћ почива, произилази из народне воље исказане на слободним изборима. 

Претпоставка је да са пунољетством и стицањем бирачког права они постану способни за гласање, да разумију политичке процесе у својој држави, да имају задовољавајући ниво знања, информисања и компетенција. Међутим, резултати овог истраживања показују да тек 9,7 одсто испитаника истиче да им је политички систем БиХ и Републике Српске разумљив, док 18 одсто признаје да га познају само дјелимично. С друге стране, 22,8 одсто испитаника изјавило је да не разумију како функционише политички систем, а готово трећина је остала без одговора. Иако је свакодневни живот претрпан садржајима о политици, а медији упорно преносе стајалишта да се без политичког учешћа грађана ништа не може остварити, ово истраживање показују да је реалност забрињавајућа и да су оправдане тврдње како хиперполитика, као доминантно обиљежје савремене политичке културе, почива на парадоксу да је политика преплавила све људске дјелатности, посебно друштвене мреже, али да она представља облик буке, бијеса, изражавања личног идентитета и моралног става, али не и политички активизам који резултује акцијом, односно организованим гласањем.

Без знања нема дјеловања

Резултати истраживања показују да 14 одсто испитаника о локалним политичким процесима сазнаје из школе или факултета. Установе које би требало да буду стуб образовања и подстицаја на слободну мисао подбациле су када је у питању увођење младог човјека у свијет политике и државе које му у великој мјери обликују живот. Аналитичари постављају питање како се од оних који не располажу основним знањима може очекивати да ће млади бити способни да сами креирају и на оригиналан начин позитивно доприносе напретку наше заједнице. На питање да ли испитаници сматрају да током формалног образовања довољно уче о уређењу институција, њиховом функционисању и политичким процесима у држави, само 5,9 одсто је навело да уче довољно, док 36,5 одсто тврди супротно. Опет, највећи број испитаника, 66,6 одсто, знање о локалним политичким процесима гради на основу информација из медија (углавном телевизија и интернет портала), уз помоћ друштвених мрежа 63,8 одсто испитаника, из круга породице и пријатеља 35,3 одсто итд.

Политиколог Марија Слијепчевић, запослена у Генералном секретаријату Владе Републике Српске, подсјећа да велика одговорност лежи и на политичким и образовним институцијама.

- Да бисмо имали активне и информисане младе, потребно их је системски усмјеравати и изградити њихово повјерење. Као што садница захтијева калемљење да би израсла у плодоносну крошњу, тако и млади морају добијати простор за иницијативу, повратне реакције и конкретан утицај, како би њихов ангажман био видљив и смислен. Управо такав приступ омогућава да се развије генерација која је мотивисана, информисана и способна да учествује у обликовању друштва - наглашава Слијепчевићева.

Према њеним ријечима, да би се тренутно стање у нашем друштву побољшало, пожељно је да се млади већ кроз школско образовање сусрећу са овим темама и да их просвјетари подстичу да и сами учествују у постављању нових питања, да се оспособљавају за рационално просуђивање политичких садржаја са којим се сусрећу.

Само 4,2 одсто испитаника сматра да млади данас довољно учествују у политичким процесима док њих 64,9 одсто тврде супротно.

Од разочарења до неповјерења

Постоје увјерења да меланхолија међу младима потиче из разочараности у претходне исходе политичких стратегија, али и незадовољства политичком понудом и личним карактеристикама политичара. Такође, испитаници су као једну од препрека за политичко дјеловање истакли и да је оно немогуће без чланства у некој од политичких партија. То сматра чак 61,3 одсто испитаника. Док 51 одсто њих сматрају да би их већа информисаност позитивно подстакла, 31,7 одсто прижељкује јавне едукације, а 43,3 одсто транспарентнији рад политичара, борбу против непотизма и слично.  Студент прве године мастер студија психологије на Филозофском факултету у Бањалуци Катарина Поповић једна је од младих особа које на претходним изборима нису жељеле да гласају.

- Као неко ко се не бави политичким наукама нити је активно укључен у политичку сферу сматрам да нисам довољно информисана о ширем политичком контексту и програмима политичких актера да бих могла донијети одговорну одлуку на изборима. Поред тога, политика је у домаћим медијима и на друштвеним мрежама често представљена на изразито негативан начин, што код мене ствара осјећај разочараности и беспомоћности, као и утисак да појединачни глас нема стварну моћ да донесе промјену. Уз то сматрам да политички систем у нашој држави није довољно јасно и приступачно објашњен грађанима који нису ближе повезани са политиком - каже Поповићка.

Народни посланик из Покрета "Сигурна Српска" Тања Вукомановић каже да  је у поређењу са многим земаља Европске уније наша омладина мање укључена у формалне политичке процесе као што су гласање, чланство у политичким странкама и учешће у институцијама.

- Мислим да млади код нас често имају осјећај да њихов глас не утиче на одлуке и да је политика затворен круг у којем доминирају старије генерације. То, међутим, не значи да су млади апатични. Напротив, они су често активни кроз протесте, иницијативе, друштвене мреже и неформалне облике ангажмана. Разлика је у томе што се у многим европским земљама тај активизам лакше претвара у стварни политички утицај, док се код нас ријетко каналише у институционалну политику. Многе европске земље системски укључују младе кроз институционалне механизме као што су омладински парламенти и савјетодавна тијела, кроз рано грађанско образовање које учи како се у политици активно учествује, те кроз отвореније политичке странке у којима млади имају стварну шансу да дођу на позиције одлучивања. Код нас се демократија као предмет избацује из школа. Уз то, политичари у Европи се младима често обраћају језиком и темама које их директно погађају, становање, запошљавање, образовање и климатске промјене. Код нас, међутим, и даље често доминирају националне, идентитетске, па чак и ратне теме, које младе више одбијају него што их укључују у политички живот. Многи политичари су у својој реторици и даље у деведесетим годинама, а многи млади тада нису били ни рођени – сматра она.

С друге стране, млади посланик у Народној скупштини Републике Српске Огњен Вукојевић (СНСД) поручује младим генерацијама да политика не мора да буде "брачни или љубавни партнер" да би били заинтересовани или незаинтересовани.

- Она је обавеза самосвјесних и 'крст на леђима' који млади човјек треба да носи за 'општу ствар' и своју земљу, а посебно и обавезно ако је студент факултета на којем се изучавају политичке, правне, економске и сродне науке. У професионалном смислу, то је професија пуна изазова, искушења и препрека, испреплетаних сфера интересовања и истрајности. Бити незаинтересован за политику, при томе не мислим на незаинтересованост искључиво за учешће у изборном процесу, то значи бити незаинтересован за живот, окружење, нацију и породицу, за себе лично. То значи индивидуализам и саможивост - тврди Вукојевић.

Тања Вукомановић вјерује да многи млади данас мисле да нема смисла бавити се политиком, јер "ништа не могу да промијене".

- И можда су у праву ако су сами, али управо је у томе кључна грешка. Ништа се у друштву није промијенило зато што је један човјек био незадовољан и сједио са стране. Проблем није само у лошој власти, већ и у добрим људима који одустану. Ако сви који мисле да је стање лоше одлуче да се не укључе, онда остају само они којима такво стање одговара, а тада се ништа не мијења. Политика није нешто што се дешава негдје далеко од нас. То је простор који ће увијек неко попунити. Питање је само: хоћемо ли га препустити другима или ћемо ући и покушати да га промијенимо. Ако нас је мало, то не значи да смо слаби, али ако нас је више, онда промјена постаје неминовна. Сједење и критиковање са стране јесте лакше, али не доноси резултате. Промјена почиње оног тренутка када престанемо говорити "ништа се не може" и почнемо се понашати као да се може, јер једино тада заиста и може. Зато је важно да се млади укључе - истиче Вукомановићева.

Наши саговорници додају да је потребно истаћи да млади треба и самостално да се едукују о политици, читају и истражују о свом политичком окружењу, предлажу иницијативе на нивоу који им је доступан. Тако ће себе градити као јединствене личности и формирати ставове који су потребни за квалитетнији политички дијалог. Такви појединци својим понашањем дјеловаће и на политичке елите да више воде рачуна о дугорочним стратегијама и начинима на које ће приступати проблемима од значаја за нашу Републику Српску.

Досадашњи однос према младима довео је до опште разочараности и одбојности према учешћу у било каквим политичким процесима. Коначно је вријеме да се овакво стање мијења и да они који се често склањају у страну и третирају као недорасли доживљавају и уважавају као посебно вриједнима. Ако желимо да Република Српска буде сачувана, онда треба улагати у оне који би ту и требало да остану и усмјеравају правац њеног кретања. На нашим политичарима је одговорност да пружају шансе младима, слушају шта то они говоре и да сагледају стање из њихове перспективе. Тако се гради међусобно поштовање и искрени осјећај међугенерацијског заједништва. 

Због чега гласају

На питање шта највише утиче на њихову одлуку да гласају за одређеног кандидата на изборима, 72,3 одсто испитаника наглашавају личне карактеристике и компетенције кандидата, док 29,2 одсто њих води рачуна о страначкој припадности кандидата, 12,5 одсто у обзир узимају и колико је кандидат познат јавности, а 8,2 одсто какво је о њему мишљење људи који их окружују.

Аутори: Елена Дубравац, Јелена Пепић, Марија Јолџић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.