Западно царство чека судбина Римског и Османског

Јапански истраживач цивилизација Мисао Мурајама предвидио је још прије 87 година да ће западна цивилизација, укључујући Европу и САД, пропасти у периоду од 2025. до 2050. године. До овог закључка дошао је у вријеме интензивног истраживања свјетских цивилизација, попут старогрчке, римске и египатске, откривши да су све велике пропадале сваких 800 година.

Према Мурајаминој теорији о 800-годишњем циклусу цивилизација, коју је изнио 1938. године, западна цивилизација би до средине 21. вијека вјероватно требало да пропадне, баш као што је то било у случају Западног римског царства у прошлости.  

Он није био једини које размишљао на овај начин. Треба поменути и њемачког филозофа историје Освалда Шпенглера који је постао познат по свом дјелу "Пропадање Запада", објављеном 1918. и 1922. године. Шпенглеров модел историје био је базиран на томе да све људске културе и цивилизације имају ограничен животни вијек. Сматрао је да ће око 2000. године западна цивилизација ући у период предсмртне ванредне ситуације, након које ће се срушити.

УРУШАВАЊЕ ИЗНУТРА

Мурајама је једним дијелом користио Шпенглерову филозофију. Након што је открио да је животни вијек свјетских цивилизација око 800 година, предвидио је да ће се колапс западне, коју чине Европа и САД, догодити између 2025. и 2050. године.

Он је такође изнио мишљење да ће се од 2000. до 2025. године догодити разни војни и економски сукоби између западне цивилизације, укључујући САД и земље западне Европе, и источне - укључујући Кину, Русију и земље Блиског истока, како моћ западне цивилизације буде опадала.

Према Мурајамином мишљењу, између 2025. и 2050. године западна цивилизација ће брзо опадати због климатских промјена и великог прилива имиграната, док ће источна цивилизација ући у сљедећу фазу изградње нове цивилизације током наредних 800 година.

Како је појаснио, ситуација ће бити слична оној у петом вијеку нове ере, када је Западно римско царство пало, урушило се изнутра. То, како сматра овај јапански филозоф, значи да ће многи народи нестати, баш као и многе западне нације. Свједоци смо да се ово његово предвиђање и остварило у првом дијелу, који се тиче криза и ратова, али да ли ће и ово друго - да ће доћи и до пропасти западне цивилизације и једног дијела свијета каквог смо до сада познавали?

ПРЕДАТОРСКИ ЖИВОТ

Вратимо се мало у прошлост како бисмо схватили процесе који буду главни покретачи пропасти неког царства или цивилизације. Римско царство је, примјера ради, до краја 100. године прије нове ере контролисало Медитеран - све његове регионе лако доступне морем. Ту би се вјероватно и зауставили, али ствари су ишле тако добро да су одлучили да прошире своје копнене границе.

Међутим, испоставило се да путовање копном није било ни приближно толико економично као водом. Како су Римљани ширили своје царство, постепено су исцрпљивали своје резерве, али, упркос томе, царство је остајало стабилно неколико вијекова. Почев од трећег вијека, почеле су да га муче невоље, од варварских инвазија до грађанских ратова.

Рим је покушао да одржи контролу барем над својим главним територијама, али одржавање моћне војске представљало је велики терет за буџет, а инфлација је расла.

Неки научници смјештају почетак пада царства у 410. годину, када су Визиготи опљачкали Рим, али то је било могуће само зато што су предуслови стварани одавно.

Према ријечима Џозефа Тејнтера, америчког антрополога и историчара, аутора књиге "Слом сложених друштава", једна од главних лекција слома Римског царства је - што је друштво сложеније, то ће већу цијену платити.

До трећег вијека Рим је стално додавао нове елементе царској структури: војска се удвостручила, коњица се повећала, број провинција је растао, а са њим и бирократија. На крају царству је понестало снаге и ресурса да настави са тим. Није рат довео до колапса царства, већ буџетски проблеми.

Сличну судбину имало је и Османско царство, а утисак је да сличну судбину може да очекује и данашње западно. Сребро, злато, шећер и зачини били су као млазно гориво за Европу и САД. Шпанија, Француска, Велика Британија и Холандија, поморски и трговачки предатори, уздигли су се тада на плими, уништавајући османски свијет и преусмеравајући трговину из Индије и Кине у Нови свијет. Онда је услиједио период када се на јефтиним руским енергентима градило западно царство, прије свега оно њемачко. Онда је и та карика прије неколико година пресјечена.

НАТО КОЊИЦА

Ако анализирамо узроке пада моћног Римског, али и Османског царства и упоредимо их са данашњим временима, односно посљедњих неколико деценија, толико је сличних ствари да би у појединим западним центима требало да се почешу по глави...

Донедавно је западни свијет доживљаван као оличење успјеха, просперитета, демократије, слободе и права. И све је било добро док се у све није активније умијешао крупни капитал, односно похлепа дубоке државе која је хтјела још више моћи и новца, али и контроле која је спровођена кроз међународни интервенционизам и тлачeње мањих држава и народа.

У тим њиховим плановима римска коњица је био НАТО, који је наставио да се шири и након пада Берлинског зида и датог обећања руском предсједнику Михаилу Горбачову да до тога никада неће доћи.

Отваран је велики број војних база широм свијета, а прије свега оних које су Русију требало да ставе у окружење. И то није било питање идеологије, као у вријеме хладног рата, већ питање ресурса.

Све то вријеме трошене су огромне своте новца на финансирање разних преврата и обојених револуција. Чак су у ту сврху коришћене и разне владине агенције попут УСАИД-а. Само Америку је то до сада коштало више од 37.000 милијарди долара.

Стручњаци сматрају да је колапс западне цивилизације неминован и због растућег изолационизма. Како сиромашне земље буду дубље тонуле у сукобе и друге катастрофе, таласи миграната ће преплавити стабилније регионе свијета. Западне земље ће ограничити или чак забранити имиграцију, градећи скупе зидове дуж својих граница, чувајући их дроновима и граничним трупама, а управљање њима ће постати и ауторитарније и још више популистичко.

Стиче се утисак да ће западна Европа највише патити због близине Африке, Блиског истока и близине нестабилнијих држава источне Европе. САД ће дуже издржати, јер су одвојене океаном. Нажалост, све већи је и јаз између богатих и сиромашних - гурајући западна друштва ка унутрашњој нестабилности.

ПРОМЈЕНА СНАГА

Међутим, није ово једино што еродира темеље западног свијета. Тренутни глобални сукоби, од Украјине до Газе, од Јужног кинеског мора до тензија у Средоземном мору, нису само геополитички спорови већ се ради и о очигледној манифестацији дубљих цивилизацијских линија раскола између два или три супротстављена свијета, односно цивилизације.

Дугогодишња доминација Запада, која је након завршетка хладног рата временом попримила најгоре облике, данас се на сваком кораку покушава оспорити - не само од стране ривалских држава већ и различитих идентитетских и културних погледа на свијет и историјских негодовања због колонијализма. На све ово je недавно индиректно упозорио и француски дипломата Жерар Аро поручујући да се ера западне доминације завршава. Сматра да узроке треба тражити у помјерању глобалне равнотеже снага, као и чињеници да је полицајац у САД, који је био вођа и заштитник Запада, изгубио вољу да настави са том улогом.

Некада смо Запад схватали као евроатлантско јединство, односно савез између САД и западне Европе. Данас је постало апсолутно јасно да тај савез више не постоји. Стога су многи посматрачи забринути и због судбине НАТО-а, који уједињује Сјеверну Америку и западну Европу.

Многи на америчкој десници изражавају отворени презир према европском континенту, који сматрају импотентним, декадентним и у суштини осуђеним на пропаст. Посебно презиру Европску унију.

С друге стране имамо европске лидере који се труде да одрже свој кредибилитет код сопственог становништва и да некако прикрију своју збуњеност и неразумијевање. Они износе апсурдне и нереалне идеје.

Зато не треба да чуди што је све више оних који сматрају да Европа постаје нека врста музеја и мјесто одмора за цијели свијет са ниском стопом наталитета, ниским иновацијама и спорим растом.

ОКРЕЋЕ СЕ ТОЧАК МОЋИ

Да се точак моћи окреће ка истоку, сматра и пензионисани амерички генерал Даглас Макгрегор који сматра да је вишевјековни период западне доминације - завршен. Кина и Индија се све више уздижу, а БРИКС преузима палицу од Г7. Потребно је, наравно, поменути и кинеску иницијативу "Појас и пут", вриједну више од билион долара, осмишљену да преусмјери животну снагу трговине назад преко Азије, Африке и Блиског истока.

Насупрот томе, такозвано западно царство, које је све мање монолитно, није успјело да инвестира у брзи морски превоз или брзу жељезницу, превише се ослањајући на војну моћ. Посљедњих 25 година Америка се исцрпљивала у пустињама и планинама водећи скупе ратове, а ипак нису пружили много трајне стратешке вриједности.

Лекција историје је јасна. Трговинске руте формирају навике, оне граде тржишта, а тржишта трају дуже од војски. Империја се не губи у једној бици, већ у спорој корозији тих навика.

Османлије су то, баш као и Римљани, открили прекасно. Нације које троше више него што производе, које застрашују умјесто да иновирају, на крају сију сјеме сопственог пада. Што би рекао Мекгрегор, точак историје се поново окреће. Неке нације ће се уздићи са њим. Друге ризикују да буду згњечене под његовом тежином. Ако Вашингтон искористи прилику да се прилагоди - односно успије да своју позицију унутар новог глобалног поретка редифинише - да трговина буде приоритет, а не војни интервенционизам - онда би САД можда ипак могле избјећи судбину Османлија. Али шта ће бити са Европом, која је до сада била под скутовима Вашингтона? Судећи према политици која се тренутно води у Бриселу, Берлину, Лондону и Паризу, а која се само своди на нову милитаризацију и сузбијање слобода -  не пише јој се добро. Чини се да је економски колапс Европске уније неизбјежан - Њемачка, Велика Британија и Француска се већ даве у дуговима.

Западни свијет постаје све суморније мјесто, гдје је живот дефинисан недостатком ресурса и ризиком да постане дио одбачених, оних који се налазе ван елите или ван неколико земаља које, за сада, имају обилне ресурсе. И амерички предсједник Трамп очигледно то види и схвата, при томе доживљавајући Европу све више као  куглу са ланцем окачену о обје ноге Америке.

Логика бицикла

Амерички политички економиста Бенџамин Фридман, аутор књиге "Моралне посљедице економског раста", једном је упоредио модерно западно друштво са бициклом, чији се точкови стално окрећу захваљујући економском расту. А ако се ово кретање бицикла успорава или зауставља, темељи на којима је западно друштво изграђено - посустаће.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.