Вехабије из БиХ у «светом рату»

На непрегледном сиријском фронту међу „побуњеницима“ налазе се и стотине радикалних муслимана и конвертита. Многи од њих долазе и из БиХ, гдје до прије двадесетак година вехабизам није имао никакво упориште.

Три мушкарца наоружана дугим цијевима су у импровизованом заклону који их тренутно не штити од метака него од јарког сунца. Иза њих, незаштићена од сунчевих зрака, налази се јалова, каменита земља. И то је читава сценографија овог снимка на интернету. Двојица људи су маскирани и виде им се само очи. Трећем је лице накнадно компјутерски замагљено како се не би препознао. Један од ових маскираних на перфектном босанском језику позива младе Бошњаке да се придруже „Алаховом Џихаду у Сирији“. Тамо су, каже, муслимани потлачени, а муслиманке силоване па то не смије да се гледа скрштених руку.

Не прође ни седмица да медији у БиХ не пренесу бар једну причу о локалном вехабији који је отишао у „свети рат“. „Безбједносне службе говоре о 100 до 150 особа које су на ратишту у Сирији, као и о 10 до 15 људи који су тамо погинули“, каже за дојче веле Есад Хећимовић, новинар сарајевског Ослобођења. И штампа у региону је, позивајући се на изворе из тајних служби, још у септембру преносила да је најмање 140 радикални салафиста отишло у Сирију из Санџака, Косова, Албаније, Македоније и Црне Горе.

Рат донио вехабизам

Ригидно тумачење Курана оличено у вехабизму при томе није у традицији простора данашње Босне и Херцеговине. Већина тамошњих муслимана су сунити ханефитског учења које важи за отворено и спремно на дијалог. Стога су муслимани у БиХ важили за либералне, толерантне и секуларне. „То се тумачило и чињеницом да су муслимани дијелили свој животни простор са најмање друга два хришћанска народа, Србима и Хрватима“, прича Хећимовић. „У тој интеракцији је код свих дошло до другачијег тумачења религије у односу на интерпретације које се јављају у подручјима гдје су припадници неке религије у апсолутној већини.“

Промјена се помаља у рату који је означио распад СФР Југославије, када су умјесто суживота и сличности у први план избиле разлике. Док су се многи Бошњаци радикализовали, увјерени да ће тако заштити своје животе, из иностранства су стизали „оригинални“ екстремни муслимани – најчешће из арапских земаља. „Са једне стране, ту су били борци, радикални исламисти који су стизали као помоћ за одбрану једног дијела БиХ“, каже Игор Табак, стручњак за безбједност хрватског портала обрис.орг. „Ту је и цивилна компонента кроз хуманитарне фондације које су у цијелом свијету пратиле дјеловање Ал Каиде и кроз дипломатско и културно дјеловање појединих држава“, набраја Табак за Дојче веле.

Вјерује се да је најмање 2.000 бораца из арапских земаља било присутно у БиХ, неки од њих чак повезивани и са Осамом бин Ладеном. Они међу њима који су након Дејтонског споразума одлучили да остану, добијали су пасоше нове државе Босне и Херцеговине. Од тада регрутују подмладак, уз помоћ саудијских донација граде џамије и шире вехабијско тумачење ислама. Они своје виђење ислама не заговарају него га намећу, често и агресивно. У почетку лагано, а онда све осјетније њихови ставови продиру у друштво. Табак указује да се данас у БиХ славе неки муслимански празници који се раније нису празновали, а на улицама се виђају жене у хиџабу, што прије рата готово да није било замисливо. „Ове промјене указују да се тежиште полако пренијело са странаца на домаће становништво које је конвертирало на нека тумачења ислама која раније нису била прихваћена у овим крајевима“, каже он.

Повратак кући

Године након рата донијеће и конфронтацију са Исламском заједницом БиХ која пропагира умјерено тумачење ислама. Након интервенције званичног Сарајева, из бројних џамија су повучени вехабијски проповједници, чиме је пресјечен битан начин вехабијске пропаганде. Али, тиме је изгубљена и могућност утицаја на оне који се радикализују, упозорава Есад Хећимовић. „Исламска заједница није пронашла прави начин комуникације са радикалним групама које су потпуно напустиле џамије Исламске заједнице. Радикалне групе из којих се регрутују борци за Сирију у ствари уопште не долазе у вјерске објекте ове заједнице“, каже овај познавалац прилика, додајући да тако настаје озбиљан безбједносни проблем. Данас вехабије у БиХ критикују умјерене муслимане, а Исламску заједницу – која рат у Сирији не третира као вјерски него као политички конфликт – непријатељском институцијом.

Сиријски рат је на Балкану отворио слично питање које постављају и медији на Западу када рецимо млади муслимани или конвертити из Њемачке или Белгије оду на сиријско ратиште. То питање није колико ће њих отићи у рат – у томе их је уосталом правно тешко и спријечити – него шта када се са фронта врате кући. Очврсли ратници, до краја утопљени у радикалну идеологију и добро повезани са себи сличнима из разних држава. „Може се претпоставити да се они који на бојишту не оставе живот враћају још радикалнији и опаснији него прије одласка“, каже Табак. Хећимовић додаје да постоји страх од формирања терористичких група у региону, али и опасност по поједине политичаре. Рецимо по министра полиције БиХ Фахрудина Радончића који је иницирао закон према којем је регрутовање људи за рат у иностранству кривично дјело. Сличан закон је у припреми и у Србији.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.