Тридесет и једна година послије „Олује“: Мир и истина важнији су од политизације сјећања

УДБИНА - Комић остаје један од примјера онога о чему сваке године говоримо: одсутност правде није само празан правни појам, него тридесет и једна година чекања да неко изговори име починитеља наглас, у судници, пред законом – пише, између осталог, у овогодишњој Изјави сјећања СНВ-а

19. Изјаву сјећања СНВ-а преносимо у цјелости:

Тридесет и једну годину након завршетка акције “Олуја”, ове се године окупљамо и читамо Изјаву сјећања у Комићу, селу код Удбине. Присјећамо се страдавања Срба током и након “Олује”, у љето и јесен 1995., али и ратних страхота, прогонстава, разарања и страдања сваког нашег суграђанина у ратним годинама од 1991. до 1995.

Саосјећамо, дубоко и искрено, са свима којима је 1991. године прекинут миран живот какав су до тада имали, а притом мислимо на наше комшије, пријатеље и родбину Хрвате. Мислимо на њих који су те године морали напустити своје домове, који су преживјели страх и насиље, изгубили очеве, мајке, браћу, дјецу, и који ту бол носе и данас, тридесет и пет година послије. Та бол нама није страна, није туђа; она је дио наше заједничке повијести, колико год је тешко носити је заједно.

Изјавом желимо подсјетити тридесет и једну годину послије да изостанак правде за ратне злочине почињене над српским цивилима остаје отворена рана. Суђења за ове злочине нема, истраге су ријетке, споро напредују или уопште нису помакнуте с почетка. Тако тај, готово потпуни застој, јача наше увјерење да починитељи никад неће одговарати.

Прошлост села у којем се ове године окупљамо је управо та отворена рана. 

У Комићу је у љето 1995. убијено и нестало осам цивила, међу њима деведесеттрогодишња Сава Лаврнић и њезин син Петар, док је непокретна Марија Бркљач жива спаљена у властитој кући, пред очима своје кћери. 

Више од три деценије послије, тај злочин и даље није процесуиран. Комић остаје један од најочитијих примјера онога о чему сваке године говоримо: одсутност правде није само празан правни појам, него тридесет и једна година чекања да неко изговори име починитеља наглас, у судници, пред законом. 

Многе породице жртава и данас немају ни ту, најосновнију, потврду да се њихов губитак догодио, да је био злочин, и да неко за њега одговара. Та иста одсутност протеже се и даље од суднице: признавање статуса цивилне жртве остаје отежано, а њихова патња и траума јавно невидљива и друштвено непризната.

И ове године проговарамо против политизације сјећања, против тога да се обиљежавање “Олује” и сјећање на егзодус претварају у наставак ратовања, умјесто у прилику за суочавање с посљедицама рата. Таква политика, која жртве претвара у средство, и слави рат умјесто да му се супротстави, слаби културу мира и дијалога

Не заборављамо како су наши сународњаци с подручја Далмације, Лике, Баније, и Кордуна морали преко ноћи напустити своје домове, дуге колоне у којима су данима чекали на цестама, дим који се данима дизао са згаришта изгорјелих домова и цијелих села, узурпацију кућа и земљишта. Не заборављамо ни оно што је остало иза тога: празна дворишта, запуштена гробља, школе без дјеце, газдинства која се никад нису обновила. 
Историјски завичаји до данас се од тога нису опоравили; њихова тишина, тамо гдје су некад одзвањали гласови генерација које су у њима живјеле, сама је свједочанство размјера онога што се догодило и тешко да ће икад зацијелити.

Сјећамо се тегобног живота оних који су се враћали. Отпора на који су наилазили, изнимно тешког обнављања живота на својем кућишту и у својем завичају. Трпљења која су пролазили да би остварили своја права на своју кућу или стан, на струју или воду, на елементарно миран и достојанствен живот. Сјећамо се и поносимо на сваког од њих и захваљујемо сваком од знаних и не знаних комшија, активиста и државних службеника без чије помоћи не би могли постићи што су до данас постигли.

Нашом Изјавом и ове године проговарамо против политизације сјећања, против тога да се обиљежавање “Олује” и сјећање на егзодус претварају у наставак ратовања, умјесто у прилику за суочавање с посљедицама рата. Таква политика, која жртве претвара у средство, и слави рат умјесто да му се супротстави, слаби културу мира и дијалога.

Са жаљењем гледамо на то да Хрватска и Србија још увијек нису пронашле пут до заједничког рјешавања питања несталих, иако је то подједнако обавеза обију држава. Туга породица које већ три деценије чекају одговор о судбини својих најближих, не познаје границу нити чека на договор; она једноставно траје. Ипак, не губимо наду да ће обје државе пронаћи снагу и вољу за сарадњу.

На крају, упркос новим ратовима који се воде широм свијета и гласовима који поновно позивају на оружје, управо због властитог искуства, пуних 31 годину од рата, устрајемо у раду на јачању културе мира умјесто да подлегнемо тим гласовима, јер ми, више него многи, знамо камо води језик оружја и мржње. Зато остајемо, сада више него икад, дубоко посвећени миру, искреној емпатији и истинском разумијевању за страдање другога, јер једино такво сјећање на које позивамо задржава достојанство које заслужује.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.