Политика
Фото: Агенције
Посљедњих недјеља фокус руско-украјинског сукоба се примјетно помјерио са бојног поља у дипломатску арену. Политички актери са свих страна усмјерили су пажњу на обликовање услова потенцијалног рјешења - или барем оквира за будуће преговоре, који би требало да окончају вишегодишње страдање на истоку Европе.
Све је почело посјетом западноевропских лидера Кијеву, разговорима украјинске и руске делегације у Истанбулу и телефонским разговором између руског предсједника Владимира Путина и његовог америчког колеге Доналда Трампа. Оно што се сада одвија, како јавно, тако и иза затворених врата, далеко од очију јавности, није само разговор о миру већ и о утицају и стратешком позиционирању у неком новом свијету који се несумњиво ствара. Стога и постоје сукобљене визије о томе како би овај сукоб требало да буде завршен, или да се њиме управља.
Западна Европа је свјесна да би без рата могла, условно речено, стратешки и геополитички "умријети", односно постати неважан свјетски играч. Украјина је, међутим, заробљена између хитности и неизвјесности, а Трамп, који је сада у центру овог надвлачења конопца, треба да нађе начин како све да одигра и спроведе у дјело, по оној старој народној пословици, гдје чељад није бијесна, ни европска кућа није тијесна. Ко ће на крају заиста побиједити у овом рату у сјенци утицаја, како би овај сукоб евентуално могао бити завршен, те шта ће се десити ако дипломатски напори пропадну?
ЕВРОПСКИ СИРОЧИЋИ
Лидери из Француске, Велике Британије, Њемачке и Пољске отпутовали су 10. маја у Кијев. Њихова порука Русији поново је била ултимативна: пристаните на привремени прекид ватре или се суочите са новим санкцијама и испорукама европског оружја Украјини.
Опсесија Украјинаца и западних Европљана тренутним прекидом ватре је индикативна. Прије годину дана украјински предсједник Володимир Зеленски поручивао је да никакви разговори не могу почети без потпуног повлачења Русије, гаранција НАТО-а и још много тога. Готово пресликан став имали су бриселски и европски званичници сада. Само мјесец дана дуга пауза! Зашто та промјена?
Па зато што без подршке Америке, оне Бајденове, западноевропске државе знају да, уколико наставе с тим наративом, морају постати украјинска гарда. Да би преговарали са позиције снаге, европски блок би у том случају морао директно да се суочи са Русијом, што лидери попут Макрона и Стармера очигледно нису спремни да ураде, али јесу да провоцирају раздраженог руског медвједа. Свјесни су у Бриселу и да остају без новца, оружја и санкција. Њемачка још има неколико ракета "таурус" сакривених попут породичног накита, али чак и ако одлучи да се растане са њима, број не би значајно промијенио равнотежу снага на бојном пољу.
Ово оставља западним Европљанима само једну опцију, а која је мало вјероватна, готово утопистичка - да убиједе Трампа да подржи њихову агенду, односно да изврши притисак на Москву да прекине ватру - како би купили вријеме и припремили Украјину за сљедећу рунду овог ултимат фајтерског меча, који треба да траје док Руси не крену да тапкају о под. И с тим се иде у недоглед иако је јасно да у садашњем односу снага Москва не може капитулирати, јер уведени режим санкција нема никаквог ефекта - ни на бојном пољу ни за преговарачким столом. Умјесто тога, санкције штете европској економији.
ПРИБЛИЖАВАЊЕ ТРАМПА И ПУТИНА
Новој америчкој администрацији је очигледно досадило да се игра на овај начин који је осмислила дубока држава која се руководила оном "завади па владај". За нову америчку администрацију је овај рат постао велики терет који би да скине са леђа, те да се окрене оним стварима које би САД поново учиниле великим. Ово није мој рат, поручио је недавно Трамп наводећи да су се САД уплеле у нешто у шта није требало.
Првобитна Трампова идеја била је да овај рат буде окончан замрзавањем непријатељстава и распоређивањем прије свега европских трупа дуж линије разграничења. Иако је био фокусиран на овај модел, одустао је од њега, али је наставио са дипломатским активностима које би требало да ставе тачку на овај рат. У Бијелој кући се више не говори ни о привременом прекиду ватре, који би ишао наруку Украјини да дође до даха и европском ратном лобију.
Трамп је сада става да је неопходно постићи трајни мир, на чему инсистира и Путин, а не прављење паузе након које би овај рат био настављен. Слични сигнали с времена на вријеме могу се видјети и из Кијева. Бојажљиво се износе страхови да клађење на неуспјех Русије може у коначници довести до потпуног колапса Украјине и њеног потпуног уништења. Ако су искрене такве спорадичне изјаве, могло би у скорој будућности доћи до унутрашњег раскола у украјинском руководству.
Да ствари нису нимало ружичасте те да унутар самог украјинског руководства постоје велике трзавице у вези с тим шта и како даље, односно да ли Зеленски треба о свему самовољно да одлучује, говори и недавна вијест да је у центру Мадрида убијен бивши посланик украјинске Раде и некадашњи савјетник предсједника Јануковича, 52-годишњи Андреј Портнов. Оно што би додатно могло подгријати тензије у Кијеву јесу и потези Трампа, који своју политику све више усклађује са оном руском - да дође до директног дијалога између Москве и Кијева у којем би САД биле арбитар и гарант. То, између осталог, подразумијева успостављање дугог и праведног мира који би ријешио основне узроке сукоба.
ОРОНУЛИ ЦЕНТРИ МОЋИ
Европска унија, односно западноевропске државе су за сада искључене из ове игре, јер Вашингтон и Москва ову заједницу не доживљавају као неутралну страну, већ као деструктивни фактор. Кључно питање је да ли ће се ова расподјела улога одржати. Ако се то деси, могла би да почне нова дипломатска фаза - гдје би Москва и Вашингтон обликовали разговор, Кијев би се под притиском Бијеле куће прилагодио, а западна Европа би била препуштена сама себи. И све некако иде у том правцу.
За Европу, која је остављена у свлачионици, то значи искључивање са система за одржавање живота. Опција стварања неке нове Украјине, евентуално неутралне, којој неће бити потребна никаква Европска унија, али и НАТО - најгори је могући сценарио за Брисел, али и Париз, Лондон и Берлин. Стога ови оронули центри моћи, несвјесни нове геополитичке реалности, имају готово витални, чак егзистенцијални интерес да одрже тренутни ратни статус кво. Схватају да ће, ако се европска веза са Кијевом прекине, то бити крај.
Њемачки канцелар Фридрих Мерц, говорећи у Бундестагу 18. маја, изјавио је да га мир у Украјини уопште не занима. Према његовим ријечима, сада је много важније створити најјачу војску у Европи. С његовим ријечима сагласан је и британски премијер Кир Стармер. У комуникацији Европе са Русијом санкције и пријетње и даље мијењају дипломатију.
Који је онда најизгледнији сценарио за окончање овог сукоба? Многи помињу такозвани кипарски модел, према ком би Украјина била подијељена, али и међународно призната у границама из 1991. године. Дуж границе би се налазила тампон зона, којом би патролирале мировне снаге Уједињених нација. Међутим, овај сценарио би створио и дугорочни замрзнути сукоб, а то је нешто што Русија никако не жели.
Поједини аналитичари сматрају да би овај сукоб могао бити завршен по узору на споразум из Кемп Дејвида, потписан између Египта и Израела након Јомкипурског рата седамдесетих година прошлог вијека. Он се посебно тицао судбине Синајског полуострва. Чак и када се у Египту 2010. догодило Арапско прољеће и Муслиманско братство дошло на власт, њихов лидер Мохамед Морси је званично изјавио да не намјерава да ревидира овај споразум.
ФИНСКИ МОДЕЛ
Ипак, некако најреалнији чини се модификовани совјетско-фински модел. Хелсинки и Москва су 12. марта 1940. склопили мир и потписали споразум према ком је совјетско-финска граница одмакнута 150 километара од Лењинграда. Управо ова чињеница је у великој мјери помогла да Њемачка не заузме овај град за вријеме Другог свјетског рата. У овом случају то би значило НАТО.
Да све иде у овом правцу, можда свједочи и недавна изјава Путина који је донио одлуку о стварању такозване тампон зоне дуж границе са Украјином. Ради се о демилитаризованом појасу од 100 километара који би требало да заштити регионе Белгород, Курск, Брјанск, Крим, Запорожје, Херсон и Донбас од евентуалне артиљеријске ватре НАТО-а. Зашто 100 километара? Артиљерија дугог домета коју НАТО испоручује Кијеву може да погоди циљеве са удаљености од 70 километара.
Али како би се фински модел могао пресликати у данашње вријеме? Украјина би задржала демократски систем и слободу у спољној политици, али би била обавезна да одржава неутралност и ограничи број оружаних снага и количину тешког наоружања. Кијев би такође морао признати постојећи статус кво на територијама које контролише Русија, али се не би одрекао у унутрашњополитичкој реторици, баш као што Финска није признала губитак Карелије све до краја Другог свјетског рата.
Русија би се у том случају обавезала да се неће мијешати у унутрашње послове Украјине, дозвољавајући јој да развија своју економију и одржава везе са Западом. У ствари, управо је овај фински модел био тема ранијих прегорова Кијева и Москве у Истанбулу, а који су минирани од стране Велике Британије и тадашњег премијера Бориса Џонсона. Тада је било предвиђено да Украјина одустане од чланства у НАТО-у, смањи своју војску и обавеже се да неће спроводити никакве вјежбе са учешћем страних трупа на својој територији. Истовремено, Русија је тада дала сагласност за приступање Украјине Европској унији.
Према оцјенама појединих аналитичара, а међу њима је и познати амерички Џефри Сакс, за Украјину је била и остала најбоља опција - неутралност. Да су то прихватили приликом првих преговора у Истанбулу, број убијених и рањених био би далеко мањи.
Поновила се она стара изрека да је опасно бити непријатељ моћних западних сила, али је погубно бити и пријатељ. Према ријечима Сакса, за Европску унију било би најбоље да се коначно освијести, ријеши глобалистичких елита које промовишу русофобију и окрене ка Русији с којом има комплементарне економије.
Социјала и оружје
Амбасадори Европске уније одобрили су програм задуживања од 150 милијарди евра како би се обезбиједили брзи напори блока у милитаризацији. Споразум ће омогућити државама ЕУ да заобиђу стандардне процедуре гласања у Европском парламенту како би чланице искористиле дуг са ниском каматом за трошење на војну опрему, укључујући дронове, муницију и системе противваздушне одбране. Земље које нису чланице ЕУ, укључујући Велику Британију и Украјину, такође ће моћи да учествују у програму. Нови план задуживања долази у тренутку када је низ држава ЕУ, попут Француске, Њемачке и Белгије, смањио потрошњу на програме социјалне подршке, наводећи буџетске дефиците и растући дуг.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
