Политика
Фото: Агенције
| Илустрација
САРАЈЕВО - БиХ већ годинама функционише као економија чији се кључни финансијски токови не формирају унутар домаће производње, већ изван њених граница, у земљама у које је емигрирао велики дио становништва. Тај спољни извор прихода одавно није само демографска посљедица, већ постаје главни ослонац економског система, јер у све већој мјери одређује потрошњу, ликвидност и укупну отпорност економије на кризе.
У пракси то значи да се значајан дио унутрашње економске активности не ослања на домаћу производњу и извоз, већ на континуиране финансијске приливе из иностранства. Ти приливи долазе кроз дознаке, сезонски рад, пензије из иностранства и различите облике финансијске подршке дијаспоре, формирајући паралелан канал новца који функционише упоредо са домаћим економским токовима.
Трансфери
Конзервативне процјене показују да се у БиХ сваке године слије између 8,5 и 10,5 милијарди марака кроз различите облике трансфера из иностранства. Овај износ обухвата дознаке, сезонски рад, пензије које грађани примају из земаља у којима су радили, као и готовинске трансфере и директну потрошњу дијаспоре током боравка у земљи.
Када се овај прилив упореди са номиналним бруто домаћим производом који износи око 64 до 66 милијарди марака, према пројекцијама ММФ-а за 2026. годину, произлази да спољни приливи учествују са око 13 до 16 одсто БДП-а. Међутим, њихов укупни економски ефекат не завршава се на директном учешћу, јер кроз потрошњу домаћинстава, трговину, услуге, грађевинарство и тржиште некретнина стварају додатни мултипликативни ефекат који се у појединим анализама процјењује и на трећину укупне економске активности.
Оваква структура чини БиХ специфичним случајем у европском економском простору, јер се њена стабилност у мањој мјери заснива на класичним развојним механизмима као што су индустријска производња, извозна конкурентност или страни инвестициони приливи, а у већој мјери на дугорочним и релативно стабилним миграционим токовима који се годинама не прекидају.
У том контексту, дијаспора престаје бити само социјални или породични фактор и постаје де факто економски механизам који функционише као паралелни систем ликвидности. Тај систем одржава текућу потрошњу, ублажава падове у економским циклусима и дјелимично компензује слабости домаће производње и инвестиционе активности.
Извоз и увоз
Економиста Игор Гавран истиче да су дознаке за БиХ и регион најзначајнији спољни прилив новца, чак и у поређењу са страним директним инвестицијама које се често представљају као кључни развојни фактор. Он наглашава да се у пракси ради о моделу у којем државе извозе сопствену радну снагу, а затим кроз дознаке увозе резултат тог рада у облику новца.
Нажалост, како каже Гавран, то је реалност земаља са слабим институцијама које извозе своје грађане, а затим од њих добијају финансијску подршку у виду дознака. Разлози су различити, од привременог и сезонског рада до трајног исељавања, али суштина остаје иста. Без тих прилива економија не би била одржива у садашњем облику - наводи Гавран, додајући да би здравији модел био онај у којем би ти људи живјели, радили и трошили свој доходак унутар БиХ.
Према доступним процјенама, изван БиХ живи између 1,3 и 1,8 милиона људи поријеклом из земље, док укупна дијаспора, укључујући другу и трећу генерацију, прелази и два милиона особа. Ова чињеница ствара јединствен демографско-економски феномен у којем значајан дио укупног националног капитала не функционише унутар државе, већ ван њених граница, али остаје финансијски повезан са домаћом економијом.
Парадокс
Та повезаност се најјасније види кроз податке Централне банке БиХ, која биљежи континуиран раст дознака. У 2023. години оне су износиле око 5,26 милијарди марака, у 2024. око 5,69 милијарди, док су у 2025. достигле око 5,92 милијарде. Овај тренд показује да дознаке више нису повремени или кризно условљени прилив, већ структурно уграђен дио економског система.
Током пандемије, инфлаторних притисака и енергетске кризе у Европи, ови приливи нису биљежили пад, а у појединим периодима чак су и расли.
То их чини једним од најстабилнијих извора ликвидности у економији БиХ, али истовремено ствара и структурни парадокс: економија која има стабилан прилив спољног новца мање је изложена унутрашњим притисцима за реформе, јер ниво потрошње остаје релативно стабилан чак и када продуктивност не расте.
Анализе показују да се између 70 и 80 одсто свих дознака у БиХ троши на текућу потрошњу домаћинстава, што укључује основне животне трошкове као што су храна, комуналне услуге, одјећа, здравство и образовање. Само мањи дио ових средстава усмјерава се у штедњу, инвестиције или покретање пословних активности. Таква структура значи да дознаке одржавају животни стандард, али не стварају довољно снажну основу за дугорочни економски раст. Економија се све више ослања на потрошњу која није директно повезана са домаћом производњом, што постепено слаби њен унутрашњи развојни капацитет.
Неравнотежа
Гавран наглашава да се у оваквом моделу ствара дугорочна структурна неравнотежа. Економије које се у значајној мјери ослањају на дознаке добијају стабилност потрошње, али губе унутрашњи подстицај за развој продуктивних сектора. Упозорава и да се формира "тихи механизам зависности", у којем дознаке постају не само социјални ослонац појединачних домаћинстава, већ и кључни макроекономски стабилизатор који замјењује дио функција које би у развијенијим економијама обављали инвестициони циклуси и домаћа производња.
Процјењује се да између 25 и 35 одсто домаћинстава у БиХ у значајној мјери зависи од новца из иностранства. То значи да сваки трећи или четврти дом директно или индиректно осјећа ефекте дијаспоре. Укупна потрошња домаћинстава износи између 18 и 22 милијарде марака годишње, а између четири и пет милијарди директно је повезано са дознакама и трансферима из дијаспоре.
Поред сталних дознака, све значајнију улогу има и сезонски рад у иностранству. Сваке године између 80.000 и 150.000 грађана Босне и Херцеговине одлази на привремени рад у земље западне Европе, најчешће у Њемачку, Аустрију, Словенију и Хрватску.
Приходи које ови радници остварују у кратким сезонским циклусима крећу се између 5.000 и 8.000 евра, што на годишњем нивоу генерише додатних 900 милиона до 1,5 милијарди КМ. За разлику од класичних дознака, овај облик прилива карактеришу изражени сезонски таласи који директно утичу на грађевинарство, аутомобилско тржиште и малопродају.
Некретнине
Један од највидљивијих ефеката дијаспоре јесте тржиште некретнина. У посљедњих пет година цијене станова у већим градовима порасле су између 30 и 60 одсто, док се просјечна цијена новоградње креће између 3.300 и 4.000 КМ по квадратном метру.
Такав раст све више одваја тржиште некретнина од реалних домаћих доходака и чини га зависним од екстерног капитала. Процјене показују да дијаспора учествује са 25 до 35 одсто у укупној куповини некретнина, а у мањим срединама тај удио је још већи.
Према ријечима Гаврана, комбинација свих ових фактора одржава у БиХ релативно стабилан ниво потрошње, ликвидности. Нажалост, та стабилност не произилази из унутрашње производне снаге, већ из спољних финансијских прилива. Упозорава да је БиХ постала економија која своју стабилност не производи, већ је увози из дијаспоре која је из ње отишла.
Црна статистика
Према подацима УН и Свјетске банке, БиХ је у посљедњој деценији изгубила значајан дио радно способног становништва, посебно у добној групи од 20 до 40 година. То директно утиче на тржиште рада, гдје се већ годинама биљежи хроничан мањак радне снаге. Истовремено, природни прираштај је већ дуже вријеме негативан. Број умрлих је континуирано већи од броја живорођених, што доводи до годишњег демографског пада који се креће у распону од неколико хиљада до преко 10.000 становника. Овај тренд се одржава готово без прекида више од деценије.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
