Српско заједништво у БиХ током распада Југославије: Историјски прелазак из велике у плаву салу

"САРАЈЕВО, 23. октобра (Танјуг) – Српски посланици у Скупштини БиХ сутра ће конституисати Скупштину српског народа БиХ како би овај народ и даље имао могућности да легално изражава своју вољу. То се истиче у данашњем саопштењу Клуба посланика Српске демократске странке БиХ и Српског покрета обнове и њиховог организационог одбора. Пошто су исцрпили све институционалне оквире, наглашава се у саопштењу, који гарантују равноправан живот народа у БиХ и пошто су нестали и посљедњи модалитети одбрамбеног механизма за очување те равноправности, српски посланици у Скупштини БиХ закључили су да морају наћи друге облике рада како би заштитили свој народ од очите мајоризације и наметања политичке воље насилним путем".

Овај текст освануо је на насловној страни "Гласа" прије три и по деценије, пред историјску одлуку српских политичких представника с краја прошлог вијека када је жар поново пао на балканско буре барута.

Оживљавање национализма

Оснивању Републике Српске и ударању темеља њене данашње Народне скупштине претходили су велика свјетска криза у којој се распао источни блок – Варшавски пакт, ујединиле се Источна и Западна Њемачка, распали Совјетски Савез и Југославија у којој су републике постајале државе.

У том новом кризном свијету обнавља се вишестраначки политички живот, а конкретно у БиХ је поново оживјело страначко и политичко организовање из аустроугарског времена.

- С почетком југословенске кризе осамдесетих и њеним заоштравањем почетком деведесетих година 20. вијека, с расписивањем референдума о независности у Словенији 1990. Хрватској и Македонији 1991. године, у политичкој кризи се нашла и БиХ чије се политичко руководство укључило у разбијање југословенске заједнице и кршење Устава. У јулу 1990. усвојена су два амандмана на Устав СР БиХ из 1974. године којима су укинуте одредбе о праву дијелова Републике да се, одлуком Скупштине и израженом вољом становника, могу из ње издвојити и прикључити сусједној републици. БиХ је проглашена јединственом и недјељивом државом у југословенској социјалистичкој заједници, а њене границе могле су да се мијењају одлуком Скупштине, у складу са вољом грађана цијеле Републике, израженој на референдуму, под условом да се за мијењање изјасне најмање двије трећине укупног броја гласача – записано је у каталогу Народне скупштине.

Кризу државне заједнице прати у републикама, а посебно у БиХ, стварање вишестраначја на националној и вјерској основи. Муслимани су 26. маја 1990. године основали Странку демократске акције (СДА) чије је предсједник постао Алија Изетбеговић.

Срби 12. јула исте године оснивају Српску демократску странку (СДС) чији је први предсједник био Радован Караџић, а Хрвати 18. августа се групишу око Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) БиХ под руководством Даворина Периновића.

У БиХ је у то вријеме, како је и забиљежено у скупштинском билтену, кључ њеног политичког и државног питања у југословенској федерацији држала организација Младих муслимана која је основана 1945. године на челу са управо Алијом Изетбеговићем.

Када је он 16. септембра 1990. у Великој Кладуши пред око 200.000 слушалаца рекао да ће БиХ напустити Југославију ако то уради Хрватска, тада је Маид Хаџиомеровић, један од оснивача СДА, напустио странку, изјавивши да је то објава рата Србима.

Вјетар у леђа

На првим вишестраначким изборима, крајем 1990, новоосноване странке су однијеле увјерљиве побједе. Од 240 мјеста у Скупштини СР БиХ, СДА, СДС и ХДЗ БиХ освојиле су заједно 204 мандата. Уз то остварена је побједа и у трци за чланове Предсједништва СР БиХ. За предсједника је изабран Алија Изетбеговић.

Снажна међустраначка борба услиједила је убрзо након избора.

- Хрватска демократска заједница БиХ и Странка демократске акције су се са заставама увезаним у чвор укључиле у разбијање југословенске федерације и осамостаљење БиХ док су се Српска демократска странка и српски посланици из осталих странака томе супротставили – записано је у билтену Скупштине.

Све послије тога је дио историје. Већ у прољеће 1991. године новоосноване српске општине се уједињују у "заједницу општина" да би након тога формирали пет српских аутономних области и регија. Хрвати су, с друге стране, иза тога формирали 18. новембра Хрватску заједницу Херцег-Босну која је 28. августа 1993. прерасла у Хрватску Републику Херцег-Босну.

У међувремену фамозни Меморандум о суверености БиХ од 14. октобра 1991. довео је српске посланике до напуштања Скупштине БиХ и 24. у том мјесецу прогласа Скупштине српског народа у БиХ која ће 9. јануара 1992. године прогласити Српску Републику БиХ.

- Свим тим мјерама ишло се у БиХ у сусрет рату, којем је посебно допринио у децембру 1991. захтјев за њено међународно признање. У томе је кључну улогу имала СДА која се руководила Исламском декларацијом Алије Изетбеговића из 1970. године у којој је стајало да се исламска држава ствара оружјем. СДА је 31. марта 1991. формирала "Патриотску лигу" која је у фебруару наредне године прерасла у армију од 120.000 људи, од којих је 40.000 било под оружјем. Истовремено се стварају хрватски кризни штабови – заведено је у архивама Народне скупштине.

На подстицај, како је пише, међународне заједнице 29. фебруара и 1. марта 1992. организован је референдум о независности БиХ.

- Гласало је 63,7 одсто бирача и било је потребно више од 66 одсто да би био правно регуларан. Од њих се чак 90,4 одсто изјаснило за независност. Срби су, бојкотујући тај чин, одржали свој плебисцит (референдум) на којем су се изјаснили за останак у Југославији. На основу резултата првог референдума, затражила је Влада у Сарајеву 5. априла 1992. од Европске уније признање БиХ што је она два дана касније и учинила, а истовремено су то учиниле и САД и многе друге земље. На тој основи БиХ је 22. маја постала чланица Уједињених нација – наведено је у том билтену.

Једини излаз

На првим вишестраначким изборима у БиХ, на којима је поражен дотадашњи једнопартијски систем Савеза комуниста, изабрано је за нову скупштину СР БиХ 240 посланика, од којих 130 у Вијећу грађана, а 110 у Вијећу општина.

По националности од њих је било 99 Муслимана, 85 Срба, 49 Хрвата и седам осталих (Југословена), а по странкама: 86 СДА, СДС 72, ХДЗ 44 и свих других заједно 38 мандата.

Број и састав српских посланика у Скупштини СР БиХ и њеним органима није одговарао правом бројном стању Срба, јер је значајан број српског бирачког тијела гласао на изборима за југословенске странке у којима су кандидати за посланике били већином Муслимани и Хрвати.

Српски посланици у Скупштини СР БиХ су од њеног конституисања, тврде то и данас 35 година касније, улагали крајне напоре да бројнији муслимански и хрватски посланици не створе коалицију њихових водећих странака и да се одлуке у Скупштини доносе консензусом, уз сагласност три народа.

Ипак, та коалиција је 1991. године доносила важне државне одлуке, законе те прописе и опште акте сталним прегласавањем колега из српских клупа. Циљ је био јасан - разбијање Југославије и стварање државе БиХ гдје би српски народ био на маргини и сведен на статус националне мањине.

Српски посланици су формирали "један блок", позвали се на одредбе Устава у дијелу који се односи на самоопредјељење, и створили Скупштину српског народа у БиХ 24. октобра 1991. За првог предсједник изабран је Момчило Крајишник, за потпредсједнике Милован Милановић и Бранко Симић док је за секретара именован Милош Савић.

Конституисању је присуствовало 77 посланика из Скупштине СР БиХ – 72 из СДС-а, један из Српског покрета обнове и четири из Савеза реформских снага. Ускоро су се придружили и остали са српским предзнаком тако да је тадашњи први сазив имао 83 посланика.

- Тог 24. октобра у Скупштини тадашње БиХ дјеловао је и клуб посланика Савеза реформиста чији сам био шеф. Странку је водио Ненад Кецмановић, тада ректор сарајевског Универзитета, а међу српским посланицима били су и Милорад Додик, Момо Мићић, Никола Перић, Урош Гостић, затим Горан Поповић и други. Ми смо одбили да гласамо за Декларацију о независности БиХ коју је предложила коалиција увезаних застава СДА и ХДЗ БиХ, јер је то значило отцјепљење Босне мимо воље српског народа од тада већ крње Југославије. Заједно са посланицима СДС и СПО напустили смо велику салу и прешли у мању, плаву салу гдје смо формирали Скупштину српског народа у БиХ – каже за "Глас" Драган Калинић, посланик првог сазива Скупштине, а касније ратни министар здравља те предсједник Народне скупштине.

По много чему то је био, каже, преломан тренутак и за тзв. урбане Србе и позив и њима да се придруже општенародном покрету који је предводио СДС како се не би поновила трагична историја.

- Када ми је дата прилика да се обратим тога дана казао сам да се ослобађам својих комунистичких и реформистичких заблуда о братству и јединству, али и да нисам дошао под кишобран СДС већ под заједнички кров са својим народом. Данас 35 година послије могу рећи да сам поносан на ту своју одлуку. А Скупштину српског народа, да се сликовито изразим, доживљавам као извор бистре планинске ријеке на чијим смо обалама створили Републику Српску, донијели први Устав, формирали прву Владу, основали полицију и Војску Републике Српске и све битне институције савремене, европске државе и то прије него што је наишла бујица грађанског рата у којем су високу цијену платила сва три народа у БиХ – закључио је Калинић.

У посланичким клупама првог сазива био је и Душан Козић. Наводећи да је 35 година велики јубилеј и да су пуни и срце и душа што је актер цијеле приче.

- Три и по деценије притисака, пријетњи, уцјена лажи. Све смо издржали и опстали, али ја бих јубилеј искористио за нешто друго. Да бисмо дочекали нових 35 година, замолио бих страначку позицију Републике Српске да буде максимално стрпљива, толерантна према опозицији. Замолио бих опозицију да у својим изјавама користе максимално благе ријечи, а снажне аргументе у својим критичким коментарима. А и једне и друге бих замолио да сједну за сто и разговарају о будућности Републике Српске – навео је Козић за "Глас".

На помолу је, упозорава, велика економска криза у свијету која ни на нас неће заобићи.

- Да бисмо опстали као народ и као Република, и што лакше поднијели све то што долази, неопходно је да се позиција и опозиција договоре око власти у Сарајеву и Бањалуци. Да се дефинишу ставови око којих нема дискусије да би свим политичким средствима бранили и одбранили дејтонску позицију Српске – закључио је Козић.

Народна скупштина Републике Српске је тако, судећи према ријечима оних који су ударили њене темеље формирањем Скупштине српског народа у БиХ, настала као израз суверенитета и воље народа.

И данас је чувар уставног поретка како Републике Српске, тако и БиХ и остаје оно што је, како рече предсједник Српске Синиша Каран, била 24. октобра 1991. године - тврђава српске слободе, непоколебљив бедем одбране права, достојанства и опстанка српског народа.

У то вријеме административно сједиште Скупштине било је у Сарајеву да би непосредно након избијања ратног сукоба било измјештено у Пале. Од 1998. године сједиште Народне скупштине je у Бањалуци.

До 2002. године народни посланици бирани су на мандат у трајању од двије године. Од 2002. године посланици се бирају на четворогодишњи мандат.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.