Српско село Чемерно, петнаест година послије масакра

На самом улазу у село, са десне стране стоје голе зидине некадашње куће Драгана Дамјановића. Свједок масакра нијемо је гледао у рушевину испред које је тог 10. јуна 1992. године убијено десетак српских војника

ЧЕМЕРНО - Српско село Чемерно, удаљено тридесетак километара од Нишића у општини Илијаш, од 10. јуна 1992. године више не постоји. Затрле су га муслиманске хорде које су га, у раним јутарњим часовима, опколиле из три правца и на најстравичнији начин поубијале све на које су наишли. До зуба наоружани припадници такозване Aрмије БиХ, који су дошли из Брезе, Високог и Какња, тог јутра су започели крвави пир из којег су се само пуком срећом ријетки успјели извући. Управо ти преживјели су са члановима породица жртава Чемерна, први пут након 15 година посјетили своју родну груду и у гробници, из које је ексхумирано 20 тијела, упалили свијеће и положили цвијеће. Дошли су из Зворника гдје су, како су рекли, нашли своје уточиште и нови дом, али Чемерно које носе у срцу никада нису и не могу заборавити. На самом улазу у село, које је некада бројало двадесетак домаћинстава, са десне стране стоје голе зидине некадашње куће Драгана Дамјановића. Свједок масакра, који ни до данас не зна како је преживио, нијемо је гледао у рушевину испред које је тог 10. јуна убијено десетак српских војника. - Муслимански војници су се појавили око пола шест ујутро. Опколили су цијело село, почевши од моје куће па тамо, до оних крајњих - присјетио се Драган показујући руком положаје на којима се налазила непријатељска војска. Он је, како је истакао, у том тренутку био у штали и када је пукло из прве пушке, улетио је у стару кућу да зовне сестру и мајку, које су спавале, да бјеже. - Када сам утрчао у кућу, отворила се паљба и нисмо могли изаћи. Унутра су, осим мајке и сестре, још били Велиша Благојевић, Момир Шикуљак и Даринка Трифковић. Сакрили смо се гдје смо стигли, иза кревета, кауча, шпорета. Муслимански војници су били око куће и видјели да су врата, која нисам стигао да затворим, широм отворена. Мислили су да унутра нема никога, мада је један ушао. Брзо се вратио, јер је видио да је унутра све било срушено и изрешетано. Тако смо се спасили - испричао је Драган. С тугом се присјетио како је испред његове нове куће побијено десетак наших војника које су муслимани у кући открили. - Извели су их напоље, постројили и побили. Поубијали су и све становништво које су затекли, међу њима старице и дјецу. Ни стоку нису поштедјели. Онда су попалили куће и отишли - испричао је видно узбуђени Драган. Тог дана Мила Малешевић је остала без сина јединца Милована. Уплакана Мила потврдила је да су тада убијени Гојко Ђурђић, Нено Мичић, Манојло, Ђука и Сретен Јанковић и Жарко Малешевић. У току напада на Чемерно, Марку Трифковићу настрадало је пет рођака и стрина Јања са мужем. Затекли смо га како на старом православном гробљу, дубоко обраслом у трави, пали свијеће на породичној гробници. Испричао је да је напад на Чемерно извршен са планине изнад села Дамјановићи, Сендићи и Трифковићи. Из та три правца окружили су села и кренули у крвави поход. Рекао је да су преживјели они који су успјели да се сакрију у пећине и међу стијенама ниже села. На улазу у село Чемерно погинуо је и 21-годишњи Љубиша Лазендић, који је из оближњег села долазио код дјевојке. Отац Ратко је навео да је тада измасакрирано више момака. - Једнима је била разбијена глава, другима разваљен грудни кош тако да су се видјели плућа и срце. Урезивали су им крстове на чело, сјекли уши, прсте. То је било стравично видјети. Свог сина сам сутрадан нашао у једној штали. Био је запаљен, а познао сам га по остацима одјеће и металној табакери коју је носио у џепу - посвједочио је Ратко. Несрећни отац је рекао да су муслимански егзекутори своју "храброст" доказали и над двјема дјевојкама које су, након силовања, бацили низ стијене испод села. Свето Пантић је био запрепашћен када је сутрадан, након напада на Чемерно, пронашао убијеног рођака Миру Пантића. - Једва сам га препознао. Нисам вјеровао да човјек може онолико да промијени лични опис. Највјероватније је убијен тешким тупим предметом. Једно уво и два прста били су му одсјечени, а Петар Рашевић ми је рекао да је чуо Мирин јаук док су га мучили - испричао је Свето. В. БУГAРИН ТРИФКОВИЋИ Обилазећи село, поред запаљене куће Миленка Трифковића, затекли смо Славка који је палио свијеће на зидинама стричеве куће. Трифковићи су на овом подручју живјели од памтивијека, а у јунском покољу 1992. године, из ове куће је заувијек нестало седморо житеља. - У овом дијелу села било је највише кућа у којима су живјели Трифковићи и Дамјановићи. Углавном су то били старци чија су дјеца била на школовању. Нажалост, када се десио онај напад, нека су била у селу, јер су мислили да је ту безбједније него у граду. Испало је потпуно погрешно и настрадали су недужни - рекао је Славко.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.