Шмит руши чак и њемачку праксу

САРАЈЕВО - Питање унутрашњег уређења БиХ и расподјеле имовине и даље је у центру политичких и правних полемика. Док бошњачке партије и поједини међународни неизабрани званичници сматрају да би централизација власништва унаприједила функционалност државе, пракса сложених федералних држава у Европи показује супротно: стабилност се најчешће ослања на аутономију федералних и других јединица, које самостално управљају ресурсима и инфраструктуром.

Белгија представља први примјер такве сложене државе која дијели многе карактеристике са БиХ. Три регије и три заједнице располажу готово свим кључним ресурсима и посједују јасно дефинисана права на управљање имовином. Шуме у власништву регија користе се за одржавање еколошке равнотеже и производњу енергије, док локалне власти доносе одлуке о експлоатацији и заштити земљишта. Ријеке, канали и водени ресурси такође су под контролом регија, док федерална држава управља само објектима који служе државним институцијама и координацији међународних обавеза. 

Енергетска инфраструктура, укључујући хидроцентрале и регионалне дистрибутивне мреже, налази се у рукама регионалних власти, што омогућава ефикасно управљање ресурсима, политичку стабилност и дугорочно планирање инфраструктурних пројеката без директног уплитања централне власти.

Носиоци суверенитета

Швајцарска је можда још бољи примјер. Кантони ту практично представљају стварне носиоце суверенитета. Посједују шуме које се користе за локалну производњу енергије, рекреацију и одржавање природног окружења, а локалне власти одлучују о експлоатацији шумских ресурса. Ријеке и језера у власништву су кантона служе за јавну воду, хидроенергију и регулацију поплава, док савезна власт има надлежност искључиво у војним питањима, спољној политици и координацији транспортних рута од федералног значаја. Енергетски објекти, укључујући хидроелектране и дистрибутивне мреже, такође су под кантоналном контролом, што омогућава кантонима да самостално управљају властитим ресурсима и приходима.

Њемачка представља специфичан федерални модел. Покрајине посједују значајну аутономију, управљају властитом имовином и истовремено сарађују са савезном државом у областима од заједничког интереса. Баварска, као једна од највећих и најбогатијих покрајина, посједује широк спектар јавне и природне имовине. Шуме, ријеке, локалне хидроелектране, културни и образовни објекти налазе се у власништву покрајине и њима управља локална администрација. Савезна држава има надлежност искључиво над објектима и ресурсима који су изричито пренесени федералним законима.

Аустрија је још један релевантан примјер. Федерација је састављена од девет савезних покрајина, од којих свака посједује значајну контролу над својом имовином и ресурсима. Покрајине управљају земљиштем, шумама, локалним инфраструктурама, воденим ресурсима и јавним објектима, укључујући школе, болнице и културне установе. Савезна држава има овлашћења само над оним што је изричито пренесено на савез, попут војске, националне полиције и објеката од стратешког значаја. Принцип који се примјењује у Аустрији врло је сличан ономе што Република Српска стално истиче - све што није изричито пренесено савезу остаје у надлежности покрајина.

Слично је и у Шпанији. Баскија је једна од 17 аутономних заједница са посебним статусом загарантованим шпанским Уставом из 1978. године. Ова регија има широк спектар надлежности, укључујући управљање јавним финансијама, порезима, локалним природним ресурсима, земљиштем, шумама и водама. Баскијска влада има право да самостално одређује начин коришћења прихода од својих ресурса. Кључна карактеристика је "фуерос" систем, односно специјална права која историјски регулишу финансијску и политичку аутономију, што значи да централна влада не може једнострано да распореди или преузме локалне ресурсе.

Италија је подијељена на 20 региона, од којих пет има посебан аутономни статус. Региони имају значајна права управљања имовином, јавним зградама, инфраструктурним пројектима и природним ресурсима. Они контролишу и приходе од локалних ресурса, што им даје економску самосталност. Све што није изричито предвиђено да припада држави остаје у рукама регионалних власти, што је принцип који се такође директно може упоредити са положајем Републике Српске. 

Шведска, иако формално унитарна држава, показује да и унитарни системи могу имати ефикасну децентрализацију. Покрајине и општине посједују значајна овлашћења над локалним ресурсима, укључујући шуме, ријеке и инфраструктуру, а локалне власти управљају приходима од тих ресурса. Државна контрола постоји, али је строго ограничена на оно што је прописано законом или националним интересом, док локалне јединице аутономно доносе одлуке о експлоатацији и заштити својих ресурса.

Канада, међутим, пружа примјер федерације у којој провинције посједују готово потпуну контролу над земљиштем, шумама, ријекама, рудним богатствима и енергетским капацитетима. Провинције управљају хидроенергетиком, контролом вода и експлоатацијом природних ресурса, укључујући шуме и минерале, док федерална власт располаже имовином од националног интереса попут војних база, федералних административних центара и транспортних коридора. Ова подјела омогућава провинцијама дугорочно планирање, управљање приходима и развој властите инфраструктуре, док централна власт одржава координацију у питањима од националног значаја.

У БиХ ће се на дневном реду парламента (12. децембра) наћи Приједлог закона о државној имовини, који су поднијели посланици из бошњачког клуба: Јасмин Емрић, Шемсудин Мехмедовић, Аида Баручија и Елвис Хоџић. Став предлагача је да имовина буде централизована, односно да држава, а не ентитети, постане власник и носилац надлежности над имовином. По њиховом мишљењу, централизација би омогућила БиХ лакшу реализацију инфраструктурних и инвестиционих пројеката на нивоу државе.

Овдје је потребно поменути и улогу Кристијана Шмита, ког Република Српска не признаје као високог представника, а који је у више наврата подржавао бошњачке иницијативе за централизацију имовине. Шмит ову подршку образлаже аргументом да би централизација учинила БиХ функционалнијом и привлачнијом за стране инвестиције. 

Кључ у ентитетима

Међутим, наведена међународна пракса их све демантује. Ниједна уставно устројена сложена држава у Европи не преузима имовину својих федералних јединица, регија, кантона или локалних власти без њихове изричите сагласности. Примјери из Белгије, Швајцарске, Њемачке, Аустрије, Шведске, Шпаније, Италије, па и Канаде показују да федералне или аутономне јединице задржавају контролу над земљиштем, шумама, водама, енергетским објектима и другим локалним ресурсима, док централна власт управља само оним што је прецизно пренесено уставом и законом.

Према Уставу БиХ и Анексу 4 Дејтонског споразума, ентитети су изворни носиоци надлежности које нису изричито пренесене на државни ниво. Имовина никада није наведена као надлежност државе, што аутоматски значи да припада ентитетима. Ови принципи, потврђени и у међународним примјерима, директно демантују аргументе о централизацији и политичке иницијативе Бошњака и Шмита. Закључак: централизација имовине није у складу са Уставом БиХ, а ни са праксом сложених демократских земаља у Европи. Рјешење питања имовине треба да се базира на поштовању надлежности ентитета, јер управо тај приступ обезбјеђује правну стабилност и функционалност државе - а самим тим и већи обим иностраних инвестиција. 

Историјски преседан

На тему имовине својевремено је за "Глас Српске" говорио и професор Правног факултета у Бањалуци Дарко Радић, данас судија Уставног суда Републике Српске. Како је тада истакао, стално се заборавља да су Дејтонски споразум писали амерички правници - и они су га на крају урадили по узору на онај који имају САД, према ком све што није изричито наведено и прецизирано на националном нивоу, по аутоматизму је у надлежности савезних држава. Радић је тада указао и на један историјски и правни преседан - предмет У-5/98, када је Уставни суд БиХ донио одлуку да су ентитети надлежни да уређују имовинске односе на својој територији, док су касније политички утицаји довели до супротне одлуке из 2011. у којој се први пут помиње појам - државна имовина. Према ријечима Радића, не постоји ниједна земља у свијету у којој држава може прогласити власништво над ријекама, морима или језерима, јер се ради о општим добрима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.