Сарајево слави туђина и окупатора

САРАЈЕВО – Прије дванаест година тадашње бошњачке вође успјеле су да се одупру приједлозима да у Сарајеву, на простору Латинске ћуприје, поново буде постављен споменик аустроугарском престолонасљеднику Францу Фердинанду и његовој супрузи Софији, али историја и коријени очигледно су их овог пута надјачали.

• У Градском вијећу Града Сарајева усвојена је иницијатива за постављање споменика Францу Фердинанду 
• Иницијатива предвиђа враћање споменика на локацију на којој је првобитно стајао до 1919. године.
• Аустроугарска управа у Босни и Херцеговини од 1878. до 1918. године водила је политику обликовања посебног идентитета становништва.
• Историчар Горану Латиновићу предложио је постављања обиљежја посвећених Гаврилу Принципу 
• Након Сарајевског атентата 1914. године дошло је до прогона српског становништва у дијелу тадашње аустроугарске управе у Босни и Херцеговини, укључујући интернације у логоре попут Логора у Добоју.
• Постављања споменика изазвало је политичке полемике

Каже ово за „Глас Српске“ историчар Чедомир Антић, коментаришући нову иницијативу која је на јучерашњој сједници усвојена у Градском вијећу Града Сарајева, на приједлог Клуба посланика Странке за БиХ (СБиХ).

– Подижу споменик ономе ко их није признавао. Земљу им је претворио у колонију, њих у поданике неравноправне са другим Словенима у монархији. Дао им је мање од 15 одсто мјеста у немоћном чиновништву БиХ, сузбијао просвјету... Конвертити и слуге ће увијек то и остати. Као што ће их увијек дефинисати ропска сентенца: „Швабо-бабо“. Још само да подигну споменик једном Адолфу и све су остварили – поручио је Антић.

Миле Бјелајац из Института за новију историју Србије каже за „Глас Српске“ да, када се занемари историјски контекст, свака интерпретација постаје могућа. Наводи да злоупотреба чина сарајевског атентата као повода за одавно припремани рат сигурно није била узрок Првог свјетског рата, те да би иницијатори ове идеје о поновном постављању споменика Францу Фердинанду у Сарајеву то требало да знају.

Контроверзна одлука

– Некада су атентатори од Трста, Загреба до Сарајева били слављени као борци за слободу од Аустрије. У Италији сваки град или мјесто има улицу или трг са именом Гиљерма Обердана, неуспјелог атентатора на цара Фрању Јосифа. Атентатор је био ухваћен и погубљен. Зашто су се муслимани и Срби 1878. године оружјем опирали окупацији и генералу Филиповићу? Завршићу коментаром преминулог академика Мухамеда Филиповића Туње, који је у јеку ревизије прошлости и преименовања Принципа и другова у терористе изјавио да не разумије тај слугерански однос према бившем колонизатору у Сарајеву. За њега је, како је рекао, Принцип био и остао борац за слободу. Фердинанд је дефинитивно био човјек рата – каже Бјелајац.

Према ријечима историчара Горана Латиновића, сарајевске власти учиниле би прави цивилизацијски искорак подизањем споменика у част Гаврила Принципа, војводе Степе Степановића чије су јединице донијеле слободу свим становницима Сарајева или у част свих жртава аустроугарског терора.

– Требало би да подигну споменик и у част знаменитих Срба муслиманске вјероисповијести – Омер-бега Сулејманпашића, Османа Ђикића и Смаил-аге Ђемаловића – који се нису одрицали српства, због чега их је прогонила држава у чијем врху је био и Франц Фердинанд – поручио је Латиновић.

Принцип или Фердинанд – различита тумачења историје

Подсјећа да је Аустро-Угарска је током управе у БиХ од 1878. до 1918. године најприје покушала хрватизацију становништва, али је од те политике одустала јер се показала нереалном. 

Већ од 1882. године започета је кампања стварања „босанске нације“, с намјером да се становништво трајно веже за монархију и удаљи од Србије и Црне Горе. У службену употребу уведен је назив „босански језик“, док је ћирилица систематски потискивана. Уведени су и посебни грб и застава за Босну и Херцеговину.

Наводи и да политика стварања новог, вјештачког националног идентитета није наишла на очекивани одзив, те да је одмах након Сарајевског атентата 1914. године, Хабзбуршка монархија започела велики прогон српског становништва. Срби су убијани без суђења, хапшени и извођени пред судове у политичким процесима, од којих је најпознатији Бањалучки велеиздајнички процес (1915–1916), када је оптужено 156 лица, а изречено 16 смртних и 87 затворских казни. 

Хиљаде људи интерниране су у логоре, међу којима су били Добој и Жегар код Бихаћа, као и бројни логори широм монархије. Само у добојском логору било је заточено око 48.000 људи, од којих је приближно 12.000 страдало. 

- Ако се узме у обзир какву политику је спроводила аустроугарска окупациона власт у БиХ, при чему посебно треба имати у виду покушај стварања „босанске нације”, као и насиље над православнима Србима, онда не чуди одлука дијела бошњачке политичке елите да у Сарајеву буде враћен споменик Францу Фердинанду. Тиме се показује благонаклоност ка аустро-угарској окупационој политици у БиХ, представник те политике приказује се као жртва, а Гаврило Принцип као обични убица, а не као борац за слободу и херој, што је он у ствари и био. Одлука о враћању споменика представнику једне стране власти, није први случај да бошњачка политичка елита показује склоност ка слављењу туђинаца и окупатора, па макар и на локалном нивоу, при чему се заборавља, свјесно или не, да се око 140.000 муслимана иселило из Босне и Херцеговине за вријеме аустроугарске окупације, не мирећи се са престанком турске владавине – поручио је Латиновић.

• Принцип непожељан

Градско вијеће Града Сарајева усвојило је током јучерашње сједнице иницијативу Клуба посланика Странке за БиХ (СБиХ) за поновно постављање споменика аустроугарском престолонасљеднику Францу Фердинанду и његовој супрузи Софији на простору Латинске ћуприје. Иницијатива предвиђа враћање спомен-обиљежја на аутентичну локацију на којој се споменик првобитно налазио прије него што је уклоњен 1919. Из СБиХ су овом приликом изнијели оштар став према тренутној култури сјећања, поручујући да је неприхватљиво да у Сарајеву постоје обиљежја и симболика посвећена Гаврилу Принципу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.