Избјегли Срби: Ране од “Олује” нису, нити ће икада зарасти

Крушедол - Централна манифестација поводом обиљежавања годишњице хрватске акције “Олуја” почела је молебаном који служи патријарх српски Иринеј испред манастира Крушедол

Срби који су избјегли из Хрватске током акције “Олуја” на данашњи дан 1995. године кажу да ране прогнаних и расељених нису, нити ће икада зарасти и да је обиљежавање тог трагичног догађаја у новијој српској историји важно како би се сачувало сјећање на српске жртве.

Милица Јурић, чији су родитељи Радомир и Љиљана Михић били у колони избеглих Срба, испричала је за Тањуг да су они жељели да сачувају огњиште и да су зато посљедњи напустили село Доњи Ваганац, близу Плитвичких језера.

“Ја сам у Србију дошла 1991. године са братом, сестром, бабом и дедом, док су родитељи остали у Лици да чувају огњиште и Крајину. Посљедњи су изашли из села, тата је послао маму са комшијама, а он је остао. Мама је до Бањалуке стигла на тракторској приколици, а послије два дана, дошао је и отац”, присетила се Милица.

Како је навела, Љиљана и Радомир су из Бањалуке војним камионима дошли до границе са Србијом,а одатле су са комшијама стигли до Сријема”, рекла је Милица.

У Хрватску су се, каже, послије тога враћали, али истиче да тамо није као што је било прије рата.

“Остале су само рушевине, пуста села и поља, све је зарасло, остала је само по која стара особа која нема гдје или не жели да напусти огњиште”, рекла је Милица чији је отац преминуо 2014.године, мајка живи у Новим Карловцима код Инђије, а она са својом породицом у Бачкој Паланци.

Милош Дудуковић који је избегао с породицом са Кордуна каже да је током “Олује” било страшно, није се знало ко куда иде и гдје ће се зауставити.

“Ништа ниси знао, једноставно смо ишли, а докле ћемо и где ћемо се зауставити нико није знао. Било је јако тешко, не бих желео ни да се враћам и сјећам свега што смо проживјели”, каже Милош.

Са породицом је најприје стигао у Уб, одатле су отишли у Батајницу, а потом, преко Београда у Ириг, гдје су и остали.

Каже да га подножје Фрушке горе подсећа на родни, брдовити Кордун, а за многе који су заједно са њим избјегли те године, ни данас не зна гдје су.

“Послије свега тога не зна се гдје су многи од њих завршли, има пуно несталих, људи су се разбјежали, има нас по цијелом свијету”, каже Милош који се после Олује два, три пута враћао у родни Кордун.

“Видио сам само два, три старија човека, од 80 година, нема ту живота више, ни суживота”, навео је Милош.

Успио је, каже, да прода своју имовину, а има много оних којима је све попаљено и уништено.

“Тамо је све зарасло. Хрватска једино одржава путеве јер је то њихова земља, нормално је да брину о путевима. Никада није било тако одржавано као сад. У овом прогону успјели су све да реше, остварили су зацртане циљеве, а ко је нас иша питао тада, нико”, закључује Милош Дудуковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.