Одлазак нобеловца VIDEO

Горан Обрадовић 21.03.2011 14:00

Фото: Одлазак нобеловца VIDEO

Иво Aндрић рођен је 9. октобра 1892. године у Доцу код Травника, а умро је 13. марта 1975. године у Београду. Био је књижевник и дипломата Краљевине Југославије.

Добитник је Нобелове награде за књижевност као држављанин СФР Југославије, 1961. године, за роман "На Дрини ћуприја" (1945), као и за цјелокупни дотадашњи рад на "историји једног народа".

Послије распада Југославије Aндрић се у Србији води искључиво као српски књижевник. Био је члан Српске академије наука и умјетности.

Живот

Матичне књиге кажу да му је отац био Aнтун Aндрић, школски послужитељ, а мати Катарина Aндрић и да је крштен по римокатоличком обреду, али се Aндрић највећи дио свог живота изјашњавао као Србин. Дјетињство је провео у Вишеграду, гдје је завршио основну школу.

Aндрић 1903. године уписује сарајевску Велику гимназију, а словенску књижевност и историју студира на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу.

Докторску дисертацију "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине" Aндрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

У гимназијским данима Aндрић је био ватрени поборник интегралног југословенства и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти.

Своју прву пјесму "У сумрак" објавио је 1911. у "Босанској вили". Сљедеће године започео је студије на Мудрословном (филозофском) факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио у Бечу, а потом у Кракову, гдје га затиче Први свјетски рат.

По избијању рата враћа се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће као политички затвореник остати до марта 1915. године.

По изласку са робије ондашње власти одређују Aндрићу кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем остаје све до љета 1917. године.

Aндрић је имао веома успјешну дипломатску каријеру, а 1920. године постављен је за чиновника у посланству у Ватикану. Потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то вријеме објавио је збирку пјесама у прози "Немири", приповијетке "Ћоркан и Швабица" и друге.

Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а сљедеће године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповијетка "Мост на Жепи". Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то вријеме објавио је први дио триптиха "Јелена, жена које нема".

По избијању Другог свјетског рата због неслагања са властима у Београду подноси оставку на мјесто амбасадора и враћа се у Београд. Живи повучено у свом стану у Београду не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дјела. У исто вријеме пише своја најбоља дјела која ће касније доживети свјетску славу.

Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије и први предсједник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те године штампао је у Матици српској роман "Проклета авлија".

Књижевни рад

Aндрић је у књижевност ушао пјесмама у прози "У сумрак" и "Блага и добра месечина" објављеним у "Босанској вили" 1911. године. Пред Први свјетски рат, у јуну 1914. године, у зборнику "Хрватска млада лирика" објављено је шест Aндрићевих пјесама у прози. Прву књигу стихова у прози - "Екс Понто" - Aндрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку "Немири" штампао је у Београду 1920. године.

Све Aндрићеве лирске пјесме које за његовог живота нису биле сабране у књигу објављене су постхумно, 1976. године у Београду, под називом "Шта сањам и шта ми се догађа".

Aндрићево дјело може се подијелити у неколико тематско-жанровских цјелина.

У првој фази, коју обиљежавају лирика и пјесме у прози, Aндрићев исказ о свијету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је дјелимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао.

Друга фаза, која траје до Другог свјетског рата, обиљежена је Aндрићевим окретањем приповједачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу.

По општем признању, у већини приповједака Aндрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, са већином Aндрићевих најцјењенијих прича.

Трећа фаза обиљежена је обимнијим дјелима, романима "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Госпођица" и недовршеним дјелом "Омерпаша Латас", као и најзначајнијим остварењем тога раздобља, приповијетком "Проклета авлија".

Уз изузетак "Госпођице", реалистичког психолошког романа смјештеног у српску паланачку средину, радња осталих дјела углавном је смјештена у Босну, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости.

Крај живота

Године 1958, у 65. години живота, Aндрић се вјенчава са својом дугогодишњом љубављу, Милицом Бабић, костимографкињом Народног позоришта из Београда. Са женом се сели у свој први стан.

Те године објављује приповијетке "Панорама", "У завади са светом" и једини предговор који је икада за неку књигу написао: уводни текст за књигу Зуке Џумхура "Некролог једној чаршији". Године 1963. код Удружених издавача излазе прва сабрана дјела Иве Aндрића у десет томова.

У марту 1968. године Aндрићева жена Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Сљедећих неколико година Aндрић настоји своје друштвене активности свести на најмању могућу мјеру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лијечењу.

Преминуо је 13. марта 1975. године у Београду у 83. години живота.

Критике

Послије Aндрићеве смрти, прво стидљиво, а онда и отворено, почела су се појављивати и критичка оспоравања пишчевог опуса. Ти се приговори могу свести на двије замјерке: национално-политичке и естетско-књижевне.