Њемачка некад и сад: Страх као државна стратегија

Њемачка се поново налази на историјској раскрсници. У тренутку када Берлин најављује војну модернизацију вриједну чак 377 милијарди евра до 2035. године, све чешће се поставља питање да ли је ријеч о рационалном одговору на савремене безбједносне изазове или о обнови старог психолошког механизма који већ више од једног вијека покреће националну мобилизацију. Страх је поново постао централна ријеч у политичком и медијском рјечнику Њемачке, као што је то већ био случај у неким од најтурбулентнијих периода њене историје.

МИТСКЕ ПРИЈЕТЊЕ

Да би се разумјела данашња "логика" њемачке политике, неопходно је вратити се у период између два свјетска рата, у доба када је Велика депресија погодила земљу као економски земљотрес.

Од 1929. до 1932. бруто домаћи производ пао је за чак 40 одсто, а више од шест милиона људи остало је без посла. У таквом амбијенту сиромаштва и неизвјесности појавила се идеја да је нација угрожена изнутра, да су комунисти и социјалисти пријетња њемачком поретку, култури и идентитету. Тај страх је убрзо постао политичко оружје.

• МИТСКЕ ПРИЈЕТЊЕ
• ЦЕМЕНТИРАЊЕ СТРАХА
• ПСИХОЛОШКИ ДЕЖА ВИ
• ПАРАЛЕЛЕ И ПСИХОЛОГИЈА
• ЕКОНОМИЈА СТРАХА
• БУЏЕТ БЕЗ КОЧНИЦЕ
• ГЕОПОЛИТИЧКЕ АМБИЦИЈЕ
• ЕКСПЛОЗИВНА КОМБИНАЦИЈА
• НА РАСКРСНИЦИ
• ОБАВЕЗНИ ВОЈНИ РОК
• ЗВЕЦКАЊЕ ОРУЖЈЕМ

Хитлеров покрет вјешто је искористио емоцију страха као средство политичке контроле. У јавном простору стварана је слика у којој је сваки раднички штрајк, сваки захтјев за социјалном правдом, представљан као корак ка бољшевичкој револуцији.

Радио, новине и плакати приказивали су комунисте као унутрашње непријатеље који разарају државу изнутра. У школама су дјеца учена да препознају симболе непријатеља, док су филмови и позориште постајали дио новог пропагандног апарата.

ЦЕМЕНТИРАЊЕ СТРАХА

У том амбијенту страх је постао цемент националног јединства, али и средство постепеног демонтирања демократије. Када је 1935. године уведена општа војна обавеза, а Хитлер најавио да ће Њемачка имати 36 дивизија, држава је већ дубоко загазила у процес ремилитаризације.

Војни буџет је у року од неколико година скочио са два на више од двадесет одсто бруто домаћег производа, а огромна средства усмјерена су у изградњу наоружања, путева, фабрика и нових институција војне контроле.

Истовремено, финансијски систем био је потпуно подређен милитаризацији. Уведене су чувене МЕФО мјенице - инструмент државног финансирања којим је режим скривао стварни обим трошкова.

Тај систем био је де факто штампање новца. До 1939. године њемачки буџетски дефицит достигао је 39 милијарди рајхсмарака, што је било 67 одсто укупног БДП-а. Прилагођено данашњим вриједностима, то представља око 138 милијарди евра за седам година.

ПСИХОЛОШКИ ДЕЖА ВИ

Када се посматрају историјске паралеле постаје очигледно да се у Њемачкој често активира исти психолошки механизам: осјећај угрожености и потреба за заштитом претварају се у оправдање за повећање државне моћи и централизовану контролу.

Тридесетих година то је био страх од комунизма. Данас, деведесет година касније, исти механизам поново оживљава, али под другим именом. Русија је постала симбол пријетње, а страх од Москве нови темељ европске безбједносне доктрине.

Њемачки медији свакодневно анализирају потенцијалне сценарије "руске офанзиве", док политичари говоре о "новој ери" у којој Европа мора научити да брани себе. У јавности се шири осјећај несигурности, а паралелно се гради наратив о нужности наоружавања. Као што је некада црвена опасност оправдавала ремилитаризацију, данас исту функцију има руска пријетња.

ПАРАЛЕЛЕ И ПСИХОЛОГИЈА

Све више елемената у њемачком друштву подсјећа на вријеме из тридесетих година прошлог вијека. Министарства позивају грађане да складиште воду, храну и лијекове "за случај кризе". У школама тестирају програме који обједињују физичко васпитање, цивилну заштиту и основне принципе кибер-безбједности.

У Баварској, у пилот-пројекту који обухвата пет хиљада младих, ученици уче оријентацију на терену, прву помоћ и дигиталну одбрану. Званично, све је то дио стратегије "јачања отпорности друштва".

Међутим, психологија која стоји иза ових мјера готово је идентична оној из тридесетих. Као што су некада дјеца у школама учена да буду "припремљени војници нације" данас се од младих очекује да буду "спремни грађани у кризним ситуацијама". Страх се представља као рационална опрезност, али дубоко у свијести народа ствара се осјећај сталне пријетње.

ЕКОНОМИЈА СТРАХА

Милитаризација је некада била и начин да буде смањена незапосленост и покренута индустрија, а исту функцију наводно има и данас. Инвестиције у оружје и одбрамбену технологију постале су кључни елемент нове индустријске политике Њемачке.

Према подацима које је објавио лист "Зидојче цајтунг" више од три стотине компанија укључено је у програме модернизације Бундесвера. Берлин све отвореније говори о стварању "одбрамбене економије", што је формулација која неизбјежно подсјећа на језик из тридесетих година.

До 2035. године Њемачка планира да у војни сектор уложи чак 377 милијарди евра, што је у номиналним износима скоро три пута више него што је у периоду између 1933. и 1939. издвојено за наоружавање, чак и када се урачуна инфлација. Ријеч је о више од три стотине пројеката који обухватају развој нових тенкова, борбених дронова, фрегата и сателитских система. Циљ је јасан - Њемачка жели да постане најмоћнија конвенционална сила на европском континенту.

БУЏЕТ БЕЗ КОЧНИЦЕ

Кључна прекретница догодила се 2023. године, када је њемачки парламент усвојио уставни амандман којим су војни трошкови изузети из фискалних ограничења. На тај начин створен је систем у којем војни буџет више није подложан парламентарној контроли, што је, по оцјени многих аналитичара, највећа институционална промјена у послијератној историји земље.

Подсјећања ради, сличан процес десио се и 1935. када је Хитлер формално укинуо ограничења из Версајског уговора и отворио пут ка отвореној ремилитаризацији. У оба случаја, кључна ријеч била је - нужност. Тада је била ријеч о "спасу нације", данас о "одбрани Европе". Али механизам је исти: страх легитимише изузеће војних трошкова од контроле, а без контроле настаје амбијент у којем расту и војна моћ и политичка концентрација власти.

ГЕОПОЛИТИЧКЕ АМБИЦИЈЕ

Њемачка данас настоји да се позиционира као војни стуб НАТО-а у Европи, али и као сила која је довољно самостална да дјелује без директне зависности од Вашингтона. Геополитички, то значи покушај стварања унутаревропске суперсиле са сопственом производњом оружја, енергетском инфраструктуром и дигиталним системима без америчког надзора.

Међутим, оваква стратегија има своју цијену. Историја показује да свака амбициозна милитаризација носи ризик да одбрана прерасте у напад, а интеграција у доминацију. Повећано присуство Бундесвера у источним државама Европске уније и све активнија улога у Украјини већ изазивају опрез у Москви, али и неповјерење унутар саме Уније. Пољска и балтичке државе подржавају јачање њемачке војне улоге, док јужне чланице страхују од новог центра моћи који би могао диктирати европску политику.

ЕКСПЛОЗИВНА КОМБИНАЦИЈА

Масовна улагања у оружје и војну инфраструктуру нужно остављају посљедице на друштвени и економски систем. Средства се преусмјеравају из здравства, образовања и енергетске транзиције. Болнице се суочавају са мањком особља, а школе са хиљадама непопуњених учитељских мјеста. Истовремено, раст цијена енергије и хране погађа најсиромашније слојеве друштва.

Компаније попут "Рајнметала" биљеже рекордне профите, али корист од тога не осјећају радници нити средња класа. Историчари упозоравају на то да овакви процеси могу довести до нових социјалних подјела и политичке поларизације. Страх и економска криза заједно представљају експлозивну комбинацију која у прошлости често није завршавала добро.

Питање које данас стоји пред Њемачком, али и пред читавом Европом, суштински је исто као и прије девет деценија. Да ли повећање војне моћи доноси безбједност или само нову трку у наоружању? Може ли се мир одржати ако је страх главни покретач политике?

НА РАСКРСНИЦИ

И док једни тврде да без снажне војне Њемачке Европа не може опстати, други подсјећају да је сваки велики сукоб на овом континенту почињао истим ријечима - "морамо се бранити".

Како упозоравају аналитичари, Њемачка данас стоји пред избором који ће одредити не само њену, већ и европску будућност. Да ли ће постати војни лидер континента или нови освајач? Да ли ће младе генерације учити како да пуцају или како да преговарају?

Страх од комунизма некада је оправдавао ауторитаризам, као што страх од Русије данас оправдава милитаризам. Остаје питање да ли ће Европа на вријеме препознати образац и изабрати пут који чува демократију, мир и стабилност, умјесто оног који их опет може довести у питање.

ОБАВЕЗНИ ВОЈНИ РОК

Оно што додатно забрињава, али и диже косу на глави, јесу планови Њемачке о увођење обавезног или полуобавезног војног рока. Министар одбране Борис Писторијус представио је концепт "Нови војни рок" који преферира добровољни основни сервис уз систем за процјену спремности младих.

Критичари упозоравају да је идеја о поновном увођењу војног рока корак уназад за друштво које је послије 1945. године темељило свој идентитет на пацифизму и демократској контроли војске. Подсјећају да је Њемачка једна од ријетких европских земаља која је након хладног рата свјесно укинула обавезну службу, управо да би спријечила милитаризацију јавног живота.

Историчари подсјећају да свака промјена војне доктрине у Њемачкој мора бити посматрана кроз призму прошлости - у земљи која је два пута у 20. вијеку била покретач великих сукоба, враћање обавезне службе није само административно питање, већ и питање колективне свијести.

Најчешће понављана порука критичара гласи да се безбједност не може градити пушком у руци, већ стабилним институцијама, дипломатијом и образовањем младих. А Њемачко то, тренутно, нема у плану.

ЗВЕЦКАЊЕ ОРУЖЈЕМ

Документа о новим намјерама Берлина, које је недавно објавио лист "Зидојче цајтунг" детаљно описују план за нове пројекте наоружања и опреме у копненим, ваздушним, поморским, свемирским и сајбер снагама Бундесвера. Пакет од 377 милиона евра покрива и трошкове за сателите, дронове и поморске програме. Око 14 милијарди евра је намијењено за свемирске пројекте, укључујући мрежу у ниској орбити за војне комуникације, док би остала средства била усмјерена на нове системе за извиђање и патролирање. Такође укључује оружје произведено у САД, као што су борбени авиони Ф-35 и крстареће ракете "томахавк".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.