Мировић: Није у реду да се слави нечија проливена крв

Бањалука - Свештеник Раденко Мировић, који је 1. марта 1992. године на сарајевској Башчаршији рањен у оружаном инциденту у којем су муслиманске снаге свирепо убиле српског свата и његовог пунца Николу Гардовића, рекао је да правосуђе до сада ништа није урадило да расвијетли тај злочин, те да није у реду да се у једном дијелу БиХ слави нечија проливена крв.

Мировић је рекао Срни да званично нико и никада није одговарао за то недјело, након којег је почео рат.

“Долазило је до изјава свједока, али до данас ништа није урађено, иако се знало ко је убица и ко је све то планирао. Ранији поступак је споро текао, захваљујући нераду Суда и Тужилаштва. Мијењане су судије и тужиоци, вршио се притисак и на њих и на свједоке само да не буде донесена коначна пресуда и да се процес минира”, навео је Мировић.

Он је, коментаришући што се у Федерцији БиХ данашњи датум обиљежава као такозвани дан независности БиХ, напоменуо да, заиста, није у реду да се данас слави нечија проливена крв, уколико се узме у обзир какви све проблеми су након 1. марта 1992. године погодили све народе.

“Поновићу, они који су били честити и добри, увијек су имали разумијевања за нашу породицу. Било је и у Тужилаштву људи који су хтјели да се то рашчисти и осуде они који су то учинили, али политика тог времена је и даље на снази...”, навео је Мировић.

Он је нагласио да Гардовићи ничим нису заслужили оно што се десило 1. марта, јер нико од њих није био политички ангажован.

“Гардовићи су били и остали једна права свештеничка кућа и породица. Од четири сина покојног Николе, тројица су свештеници. Један је сада у Београду, други у Зворнику, а двојица су у Шведској. Ми, када год имамо времена, обиђемо гроб покојног Николе у Сарајеву”, рекао је Мировић.

Он се присјећа да је био учесник вјенчања на којем се женио његов шурјак Милан Гардовић, а које је поменутог датума било обављено у Храму Преображења Господњег у Пофалићима.

“Када се кренуло на свадбени ручак у дворишту Старе цркве на Башчаршији, дошло је до тих немилих сцена у којима је погинуо мој пунац Никола, а ја рањен. Заправо, свадба је пресретнута, јер су неки жељели да то не прође како треба и да се српска застава не пронесе Сарајевом. Излетили су наоружани и покушали да отму заставу, али она није отета. Послије је дошло до барикада, ограничавања слободе кретања и ратних сукоба...”, присјетио се Мировић, који сада живи у Челопеку код Зворника, гдје је дошао крајем 1992. године.

Првог марта 1992. године стотинак сватова са вјенчања Милана Гардовића и Дијане Тамбур су на путу од цркве на Пофалићима до Башчаршије прошли улицама Војводе Путника и Обалом Војводе Степе, до Вијећнице, гдје се налазио паркинг у близини Старе цркве. Након што су се паркирали код Вијећнице, пјешке су кренули ка Старој цркви. Приликом уласка сватовске колоне у двориште Старе цркве, четири криминалца, међу којима је био Рамиз Делалић Ћело, насрнули су на младожењиног оца и старог свата Николу Гардовића. Делалић је у покушају да отме заставу из пиштоља смртно ранио Гардовића, а један од његових саучесника Раденка Мировића.

Након пуцњаве злочинци су побјегли, а Гардовић је преминуо од нанесених рана.

У дијелу Федерације БиХ са већинским бошњачким становништвом 1. март се обиљежава као дан независности БиХ, док се овај датум у Републици Српској не слави.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.