Мигранти бјеже из прихватног центра у селу Липа, повратници страхују за своја огњишта

Тек што су стигли, а већ их је скоро половина побјегла из мигрантског кампа у селу Липа. Имовина реасељних Срба из села код Бихаћа тако је постала мета мигранта који се, кажу они који обилазе своја огњишта, сакривају по шумама у близини кућа.

Оно од чега је страховао, постало је стварност за Милована Балабана, српског повратника. Кући прилази уз опрез и страх, да случајно тамо не затекне непозване госте. Поред страха, Балабани живе и са неправдом. Док се мигрантима даје и шаком и капом, до њиховог огњишта никада није стигла струја, па ни пут. 

“Не можете више доћи ни да обиђете своје. Како? Како да ја дођем овдје и нађем некога у својој кући. Не знам ја како би се понашао. А то што су они њима направили камп, то је мало насеље за хиљаду људи. Људи моји знате ли ви шта је хиљаду људи? За хиљаду људи довести и воду и струју, а двадесет година овдје нико није ни питао можеш ли прићи кући”, прича Балабан за АТВ.

Потез кантоналних власти затворио је врата Србима повратницима, кажу у Удружењу повратника. Јасно су кажу, схватили поруку да у Федерацији нису добро дошли. Малобројни српски повратници поручују да од борбе за вјековна огњишта неће тако лако одустати. 

“200 мигранта од њих 500 колико их бораве овдје, је успјело побјећи из кампа што довољно говори о самој озбиљности кампа. Липа није рјешење за мигрантску кризу у Босни и Херцеговни, већ је само додатни проблем грађанима Босанског Петровца. Мигранти ходају у групама  од 6, 7, 8 људи.. Куће по селима су раштркане, густина насељености је ниска и сада је лијепо вријеме, ово је пољопривредни крај повратнички у којем стока и благо спавају напољу и то су све неки од фактора који утичу да се ми повратници осим понижено и заборављено, осјећамо и несигурно у својим властитим кућама”, каже Немања Давидовић, предсједник Удружења “Повратници”.

Неправду су на својој кожи осјетили и Диздаревићи. Годинама су чекали на прилику да упале сијалицу у свом дому, а на крају су морали да напусте земљу и преселе се у Бихаћ. 

“Сад ми никако није јасно да неко може добити за 29, 30 дана, а ја нисам могао добити пуних шест година. Е то ми сад није јасно. Како? И питам ту власт нашу, како је то могуће. Ја сваки дан виђам те мигранте, нема дана. Ту не прође један мигрант, ту прође 50, сто миграната, 200, 300.. Јенди одоше за Кладушу, други за Бихаћ.. Што се мене тиче, ја сам се на то навикао, мене лично не дирају, али ја сам се наслушао тога, да нападају, дирају жене, проваљивају, пале куће”, каже Дамир Диздаревић.

У Мигрантски камп Липа са улица Бихаћа је премјештено неколико стотина мигранта. Тамо им је обезбијеђена вода, струја, храна, а граде се трговина, пошта, простор за забаву и рекреацију.

У мигрантски камп у селу Липа прије неколико дана стигли су први мигранти. Од тада их овдје стиже све више. Иако се за кантоналне власти ово чинило као једино могуће рјешење, да мигранте измјесте у српско село, за српске повратнике камп је постао права ноћна мора. (АТВ)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.