Каква је опозиција потребна Републици Српској

У политичком животу Републике Српске, према доминантном мишљењу јавности, опозициони фронт карактерише често недовољно артикулисана улога. У друштву обиљеженом партијском доминацијом, политичком поларизацијом и све већим неповјерењем грађана према институцијама, поставља се питање: каква је опозиција заиста потребна Републици Српској?

Опозиција не би смјела бити само коректив власти, већ и аутентичан носилац алтернативне политичке визије – оне која се не своди на реакције на потезе режима, већ која нуди јасне идеје, рјешења и вриједносни оквир за друштво у цјелини.

Анализирамо кључне карактеристике које би савремена, одговорна и ефикасна опозиција у Републици Српској требало да има – од идеолошке профилисаности, институционалне организованости, па до способности да мобилише грађане, артикулише њихове потребе и гради повјерење у демократски поредак.

Промашена прекретница

Пораз дотадашњег градоначелника Бањалуке Игора Радојчића на локалним изборима 2020. године био је дочекан као симболичка побједа опозиције над СНСД-ом и историјска прекретница која представља почетак краја политичке доминације странке Милорада Додика. Драшко Станивуковић, млади и енергични кандидат, изгледао је као лице промјене. Међутим, та прекретница није добила институционални наставак. Умјесто плана за системску трансформацију, наступило је затишје, праћено медијским спектаклима без суштинског садржаја.

Потпредсједник Народне скупштине Републике Српске и политиколог по вокацији Ања Љубојевић указује да је у том тренутку промашена кључна прилика.

- Опозиција није знала шта да ради с побједом. Умјесто да институционализује успјех и понуди алтернативу, добили смо само перформанс. Побједа је била ствар симболике, не стратегије - истакла је Љубојевићeва.

Упркос томе што се формално позиционирају као противници режима, опозиционе странке у Републици Српској често нуде само персоналну замјену, не и системску алтернативу. Њихове критике власти ријетко се претварају у визију другачијег друштва.

Професор на Факултету политичких наука Владе Симовић примјећује да је разлика између власти и опозиције често само козметичка.

- Ради се о конкуренцији, не о алтернативи. Копирају систем који желе да промијене. То није промјена, то је замјена - тврди Симовић.

Према његовим ријечима, њихова борба сведена је на дневнополитичку представу што онемогућава дубинске политичке поруке.

Актуелна политичка криза у БиХ, судећи према бројним коментарима политичких хроничара, проблематизовала је и питања прављења јасне границе између опонирања владајућој коалицији у Републици Српској и опонирања виталним националним интересима, о чему се много говорило и у посланичким дебатама на једној од претходних сједница највишег законодавног тијела у Републици Српској. Истина, ово питање јесте значајно подложно и манипулацијама, али свакако треба узети у обзир и чињеницу да је доминантна воља становништва таква да од супротстављених политичких партија тражи да имају заједнички наступ када је у питању одбрана Републике Српске од страних интервенција и унитаристичких стајалишта из Сарајева.

Сударања ега

Један од највећих проблема опозиције је и недостатак јединства. Појављивање млађих личности као лидера политичких партија, првенствено Станивуковића, Јелене Тривић и Небојше Вукановића, опозиционо оријентисаном дијелу јавности пробудили су наду у нову генерацију, али су њихови карактери и личне амбиције надјачале политички потенцијал. Ања Љубојевић сматра да је свако од њих желио да буде у центру пажње.

- Али политика није солирање на сцени - она тражи идеју, визију, тим. То нису схватили - тврди Љубојевићева која је са наведеном тројком имала многе жустре полемике.

Како било, умјесто заједничког фронта, добили смо расцјепканост, међусобне прозивке и унутрашње конфликте који су подрили повјерење грађана у опозицију. С друге стране, опозиција се у великој мјери ослонила на друштвене мреже, али без праве политичке садржине. "Инстаграм сторији", уживо укључења и вирални клипови постали су замјена за институционални рад. Професор Владе Симовић то назива грешком.

- Озбиљна политика се не води преко 'Тик тока'. То је као да покушате извршити операцију срца путем 'рилс' видеа - закључује Симовић.

Наши саговорници наводе да проблем није у друштвеним мрежама као алату, већ у томе што је политика сведена на комуникацију, а комуникација на ефекат - не на садржај. Политиколог Војислав Савић издваја Драшка Станивуковића који је "постао медиј сам за себе".

- Али већина других није спремна на праве промјене. Свађају се прије него што су дошли на власт, па замислите како би било када би је дијелили - каже Савић.

Он указује на улогу медија у обликовању јавног мњења, наглашавајући како поједини медији, попут БН телевизије, индиректно утичу на опозиционе странке, формирајући оквир из којег се не може лако изаћи.

- Уколико се не уклопите у медијску агенду, не добијате простор. То није политичка слобода, већ условљени плурализам - тврди Савић.

Он такође упозорава на контрадикторне позиције неких лидера.

- Јелена Тривић отворено критикује Додика, али подржава Вучића. Тај ниво недосљедности одбија и најлојалније бираче. Политичка нејасноћа постаје норма - каже Савић.

Додаје да иако постоји релативно већи медијски простор за опозицију у Српској у односу на Србију, он није довољно искоришћен.

- На РТРС-у се опозиција чује више него што се у Србији чује на РТС-у. Али шта раде с тим простором? Није довољно бити ту, треба знати шта рећи и како - закључује наш саговорник.

Изборни систем Републике Српске, са ниским цензусом и фрагментираним јединицама, погодује појави политичких групација без идеологије. Према ријечима Владе Симовића, политичке партије се оснивају као предузећа, а не као носиоци идеја и програма.

- Ово није систем за визионаре. Ово је систем за трговање - апострофира Симовић.

Људи и логика

Сви наши саговорници слажу се у једном - потребна је опозиција нове врсте. Не само нових лица, већ новог начина размишљања. Тренутна политика није уморна од СНСД-а, већ од празног хода. Ања Љубојевић то сажима овако:

- Није поента у замјени људи, већ у замјени логике. Тражимо оне који ће промијенити начин бављења политиком не само оне који желе фотељу.

Савић додаје да, упркос свему, постоји нада.

- Морате понудити наду и оправдати је. Увијек има простора за нове људе, али само ако су спремни на одговорност, жртву и рад - поручује Савић.

Политички амбијент у Републици Српској захтијева дубоко и одговорно преиспитивање улоге опозиције. У тренутку када јавни простор све више запосједају апатија, неповјерење и осјећај да "сви нуде исто", управо опозиција има потенцијал, али и обавезу да понуди алтернативу која ће превазићи пуку реторику супротстављања власти.

Без унутрашњег прочишћења, програма, стратегије и јасне визије, опозиција у Републици Српској ће дјеловати само као реакција, а не и као понуда. Она ће остати у функцији краткорочних интереса и дневне политике, неспособна да артикулише стварне потребе грађана и буде истински носилац промјена. Јачање опозиције не значи само јачање броја мандата или јавних наступа, већ изградњу кредибилитета, принципијелности и капацитета за институционално дјеловање.

Политика се не мијења само критиком, већ изградњом. Није довољно бити против. Треба бити бољи. И то показати. Системски, досљедно, дугорочно. То значи изградити темељне политике засноване на анализи стварности, уважавању различитости и окренутости грађанину, а не партијским структурама. То значи преузети одговорност, не само за изборне резултате, већ и за квалитет јавног дискурса, културу политичког дјеловања и визију будућности.

Опозицији у Републици Српској не треба само ново лице, треба јој нова снага. Она која неће чекати прилику, већ ће је стварати. Не против некога, већ за нешто. За другачију, праведнију, отворенију и одговорнију Републику Српску како сви наши саговорници закључују.

Површност и неспособност

Чувена афера "два папка" из средине прошле деценије, од када се у Народној скупштини и на политичкој позорници  Републике Српске почело отворено говорити о купопродаји посланичких мандата, могла је да послужи као полуга за темељни антикорупцијски наступ опозиције.

Умјесто тога, све се завршило краткотрајном медијском буком, без озбиљних институционалних посљедица. На то подсјећа политички аналитичар Тања Топић и додаје да опозиција није знала или није жељела да капитализује поменуту аферу.

- Недостајала је правна иницијатива, притисак, стратегија. То говори о површности и неспособности да се мисли дугорочно - наглашава Топићева.

Аутори: Ђурђица Жупљанин, Невена Зеленика, Анастасија Ђорђа Босанчић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.