Како су новинари у Бањалуци сазнали да је у Дејтону договорен мир

БАЊАЛУКА - У јесен 1995. године сви смо били измождени од рата, уморни од сиромаштва, неизвјесности, ишчекивања лоших вијести са фронта... У Бањалуку су мјесецима пристизале и кроз град пролазиле колоне избјеглица. Струје није било, нагађања и гласина је било много више него информација. Ја сам, лично, имала осјећај да рат никад неће завршити и тај ме је осјећај испуњавао језом.

Тим ријечима је, своје сјећање на дане када се ишчекивала коначна судбина рата у БиХ, почела новинарка Милкица Милојевић која те 1995. године била дио тадашње редакције "Гласа српског".

Као новинарка је, каже, знала да су се дипломати дали у акцију, да је Холбрук кружио на релацији Загреб - Београд - Сарајево, да је почела мировна конференција, али....

- Толико је мировних иницијатива раније пропало, да сам и даље била скептична. Да је крај рата заиста близу, било ми је јасно тек када су уредници у редакцији у којој сам радила, "Гласу српском", тада су се тако звала новине, окупили нас неколико новинара из "првог тима" и рекли нам да се очекује потписивање мира, те да сви ми, кад нисмо на послу, морамо бити кући, уз телефон, и кад позову, одмах се нацртати у редакцији. Млађим нараштајима можда то није јасно, али тако је свијет функционисао прије ере интернета и мобилних телефона - испричала је.

Бањалучане је први вијешћу о потписивању, односно парафирању мира обрадовао Игор Црнадак, у то вријеме водитељ и уредник на Биг радију.

- Ја вијест нисам чула на радију. Са фронта је на одсуство дошао мој брат Никола, тада студент прве године, пили смо кафу, разговарали. Одједном су се проломили пуцњи, од центра града се зачула граја... зазвонио је телефон, али се веза прекинула. Брат се трзнуо, преблиједио од страха, инстинктивно стао испред мене, као да ме заштити. А ја му кажем: не бој се, није ништа лоше  завршен је рат - казала је.

Потом се, трком, запутила у редакцију у Господској улици.

- Улице су биле пуне људи, радовали су се, љубили, пјевали. Ни кад је наступио полицијски час, то нико није зарезивао. Права еуфорија. А они пуцњи? Људи су пуцали у ваздух, у знак весеља... И у редакцији сви су се радовали, улазили су људи са улице, честитали нам, доносили флаше пића да наздравимо миру. Али, нама није било до пића, мада новинари у то вријеме нису баш бјежали од чашице. Ваљало је "направити новине" – присјетила се.

Наравно, све што је склопљено током дана, од насловне стране па надаље је "срушено" и 'ајмо из почетка.

- Није нам било тешко, наравно. Неко од колега, не сјећам се тачно ко, звао је Радована Караџића, на кућни број, јавила се, наводно, Соња Караџић и рекла да "доктор Караџић не може давати изјаве, они славе славу, пуна им је кућа гостију". Касније ћу сазнати да је на слави, на Аранђеловдану код Караџића, био цијели врх тадашњег СДС-а, од Милована Цицка Бјелице па на даље. Сви осим Момчила Крајишника. Он је био у Дејтону, на лицу мјеста. Мени је запало да зовем Крајишника и тражим изјаву. Никад нећу заборавити шта је рекао: "Поручите народу да не паничи, ништа још није готово", изјавио је Крајишник. Била сам у шоку. Ко паничи, па народ не може доћи себи од радости! Наравно, требало ми је неко вријеме да "повежем" да су његове ријечи биле намијењене Србима у Сарајеву, односно у дијеловима Сарајева које је контролисала Војска Републике Српске, а у Дејтону су изгубљени. Питала сам Антона Касиповића, он је био уредник, шта да радим с том изјавом. Он ме питао: "Шта си ти, јеси ли новинарка?" Рекох, јесам, наравно. Па, вели он, шта новинари раде с изјавама. Објављују их, наравно. И то је био мој главни допринос том историјском броју "Гласа" – казала је Милкица.

Дани који су означили крај рата и почетак мира били су веома емотивни.

- Биг радио је тада био најслушанији медиј и највећи извор информација за подручје Бањалуке. Тако да је велики број њих управо од мене чуо ту вијест да је споразум потписан, те да је прекинут рат. Ту информацију саопштио сам негдје у вечерњим сатима јер сам тада био у смјени у студију - казао је "Гласу" Црнадак.

Након што је прочитао вијест коју су многи жељно ишчекивали, услиједиле су реакције и весеље до касно увече.

- Славило се у становима, кућама. Сви су прослављали. Свима је пао један велики камен са срца када се то десило - казао је Црнадак.

Навео је и да је у редакцији Биг радија сазнао да је окончан рат пратећи такозване фидове великих новинских агенција.

- Путем једног од фидова чули смо да су потписи на споразум стављени. Одмах смо се укључили у програм и објавили ту вијест - навео је и додао да су након тога услиједили и позиви на редакцијске телефоне многих људи који су жељели да поставе додатна питања

Након свега, наводи он, услиједило је и славље у самој редакцији Биг радија.

- Били смо срећни што се то десило - навео је Црнадак.

Ненад Новаковић, који је у то вријеме било генерални директор "Гласa српског", наводи да су сви  са нестрпљењем ишчекивали епилог разговора у Дејтону.

- Имао сам ту срећу и могућност да контактирам са професором Николом Кољевићем, али и Момчилом Крајишником. Имао сам ту привилегију да сам могао да знам шта се све дешава и како тај процес тече. Тога дана када је потписан споразум поруку ми је послао  професор Кољевић и само је писало:  "Завршено. Крај рата. Нисам задовољан". Тада нисам знао о чему се ради. Покушао сам и са Крајишником да разговарам, али он је био баш разочаран. Сматрао је да смо требали више добити и преговарати - казао је Новаковић.

Тада je, наводи он, имао подијељена размишљања и осјећања шта је то са чим нисмо задовољни, а нема више рата.

- Стали смо на тој некаквој причи шта сада урадити са новинама. У разговору са главним уредником Горданом Матраком, који је био много више под утицајем политике од мене, договорили смо се да све испратимо протоколарно  - навео је Новаковић.

Додао је да је два дана након тога написао колумну у којој се осврнуо на потписивање споразума у Дејтону.

- Суштина саме колумне је била да сам се осврнуо на то да је рат стао, добило се што се добило и Република Српска је добила своју државу. Гдје постоји Република без државе? Та колумна је добро одјекнула посебно код међународних представника који су ме касније салијетали. Мислили су да сам са неким у дослуху, да сам се консултовао, али то није било тако. Бољи је сваки мир него рат  - казао је Новаковић.

"Танки заједнички кров"

Милкица Милојевић је подсјетила да су након потписивања мира, главне теме биле шта тачно пише у Дејтонском споразуму, како изгледа карта разграничења, шта је Босна и Херцеговина, а шта Република Српска, да ли је БиХ држава, или је Република Српска држава, а БиХ, како су говорили српски званичници, само "танки заједнички кров" и тако даље.

- Информације су и даље стизале на кашичицу. Једино је било јасно и извјесно, оно што је најважније - да је рат завршен, да је наступио мир - поручила је у изјави за "Глас Српске" Милојевићева која је и даље у новинарским водама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.