Како функционише свемирски тоалет?

Протеклог викенда руски космонаути на Међународној свемирској станици имали су важан задатак који су са успјехом обавили.

Поправили су тоалет. Одлазак у тоалет или на туширање у свемиру ни данас није једноставна ствар, пише Дојче веле.

Расел Швајкарт, један од астронаута у мисији Аполо 9, морао је 1969. да уринира у пластичну кесу причвршћену за тијело. Вентил који је личио на презерватив омогућавао је мокрење у бестежинском стању.

Проблем се појављивао приликом скидања "презерватива" јер се онда урин разливао. Разлог је био у људској психи: постојале су три величине "презерватива", а астронаути су, вођени својим егом, увијек прво бирали највећи број.

"Ту грешку урадиш само једном"", рекао је Швајкарт послије повратка на Земљу. Пражњење бешике у свемиру данас је једноставније. Модерни свемирски клозет дозвољава чак и астронаутима да се на кратко осаме. Ипак, одржавање хигијене је један од највећих свакодневних изазова за посаду свемирске станице.

Њемачки астронаут Рајнхолд Евалд је био на Свемирској станици Мир. Често је у одржавању хигијене био лимитиран.

"Није то за преосјетљиве људе"", каже он. Да би астронаути уопште сјели на клозетску шољу морају прво да се вежу. Проблем бестежинског стања рјешен је изузетно ниским притиском у дну тоалета, па астронаути не морају да брину о евентуалној неконтролисаној путањи фекалија. Пелене се користе само када астронаути напусте Станицу да би нешто обавили напољу.

Залихе воде на Станици су ограничене, а трошкови њеног допремања велики. Зато се урин прерађује опет у воду и онда је тако астронаути опет користе.

Стручњак Њемачког института за ваздухопловно и свемирско здравље, Руперт Герцер, каже: "На свемирској станици се чак поново употребљава пара од људског зноја, као и вода послије туширања".

Он објашњава да се онда екстраменти вакумирају у пластичној амбалажи и одлажу у ђубре, а улогу ђубретара преузима капсула Сојуз, која се с временом напуни, па се онда пошаље у атмосферу гдје сагори. Велики хигијенски изазов је стална влага, каже Герцер.

"На орбиталној станици много брже него на Земљи успијевају микроорганизми и гљивице".

Зато се редовно контролише ваздух, али и седименти на свим површинама, како би се на вријеме примјетило размножавање бактерија. Да би се смањила влажност, астронаути не могу да се туширају као на Земљи. Добију нешто мало воде за тијело или за прање косе.

"То је више нека врста мачијег умивања"", каже астронаут Рајнхолд Евалд. Осим тога, астронаути се најчешће перу већ натопљеним, влажним пешкирима. И одјећа астронаута мора да се прилагоди малим ресурсима.

Одјећа се послије употребе једноставно одлаже на ђубре. "Тако носите гаће који дан дуже него што то радите на Земљи"", примјећује Рајнхолд Евалд.

Осим хигијене, проблем је и недостатак кретања проузрокован бестежинским стањем. Тијело слаби. Рајнхолд Евалд се сјећа да је у свемиру процес зарастања много спорији. Он је, рецимо, имао бубуљицу на челу, која дуго није хтјела да се осуши.

Упркос отежаним хигијенским условима на орбиталној станици ријетко избијају теже болести. Руперт Герцер објашњава да је ризик чак мањи него на Земљи. Ипак, ако нека клица пронађе пут до свемира онда је теже да се реагује.

Због таквих хигијенских услова сви астронаути сањају топли туш, када размишљају о повратку на Земљу. Рајнхолд Евалд се добро сјећа каде напуњене топлом водом која га је чекала кад се вратио из свемира. "Крвоток је додуше био још помало неуједначен, али то је ипак био величанствени осјећај".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.