Из оштрог угла

Закорачим у себе, па залутам или заборавим зашто сам ушао. Погледам. Окренем се око себе у себи... Да ми је нешто посве комотно, није; да сам на ишта ново и непознато наишао, нисам; све ми је добро знано, све сам то ја или неком радошћу залио, или (чешће, роде, много чешће, најчешће!) тешко, с љутом муком прогутао. Не инвентаришем, али (овако узгред, док се не сјетим шта хоћу или шта већ по себи тражим) рекао бих да је све ту, на свом мјесту и на свој начин. Љубав према ближњима, према роду и народу, видим, у довољним је количинама, повремено чак и претиче, а према другима, према комшијским и осталим народима није ни близу таква, али: ћути, човјече, какви су према нама, добро да је и оволико има(м). Мржња? Прекопао сам се уздуж и попријеко, у сваки кутак завирио од дна до врха себе, душу сам као чарапу извратио, па и пашчад на мржњу као на дрогу навађену припуштао - ни они хитри, ни ја спор не нађосмо је. Ни мрве мрвцате. Они што су тајно и ушли и изашли стоје сада преда мном и тријумфално ми показују специјалне кашике којим су, као по суду вареничном, нагребали у мени мало сујете и љубоморе и, богме, позамашно страха... Застрепјех. - Јесте - кажу. - И стрепње смо доста нашли у теби, али нас мрзило да је носимо. Изнијели смо да ти покажемо само ово што смо нагребали. Осјетих страх. - Не бој се - веле. - Све ћемо ти вратити. Нећемо те ми оставити без страха, нећемо ни без сујете и љубоморе. - Јесам ли вас тражио, јесам ли због вас у себе улазио? - Не би ваљало да јеси. Ми не станујемо у теби; имамо ми своја станишта, своје куће и породице, своје бриге и своје страхове, сујете, љубоморе. Код тебе смо само у инспекцији били, службено... Сад, па ко зна кад. - И? - Шта "и"? Ниси нам интересантан. - A да ми нисте донијели нешто што нисам имао, што немам? - Могли смо да ти оставимо сјеме мржње, али нисмо. Сажалили смо се кад смо видјели како се претражујеш, самоиспитујеш... Љубазно ме поздравише и одоше. Кад у новинама које су остале иза њих прочитах вијест да Сребреничанке и Сребреничани траже да се издвоје "из уставно-правног система Републике Српске", помислих да су ми то ови чудни посјетиоци намјерно оставили: да бих о томе размишљао, да бих о томе говорио, да бих о томе писао... Нећу! Нећу, не могу да поредим најаве (пријетње?) да ће се Бошњаци иселити из Сребренице и шта се све о томе, и како, говори и пише, са оним нијемим масовним исељавањем Срба из Сарајева послије Дејтонског споразума; не могу, нећу да поредим, нећу да бројим, пребројавам... Све су муке муке и не треба их мјерити и бројити, јер се све никад не могу ни измјерити, ни избројити. Ово што ми храпаво запиње у спором пењању од желуца до грла - је ли то страх да ћу најаве (пријетње?) Бошњака да ће (ако им се не удовољи) иселити и своје мртве из Меморијалног центра у Поточарима, упоредити са стравичним, болним сликама ископаних мртвачких сандука, које су Српкиње и Срби изнијели из постдејтонског Сарајева? Јесте, роде, јесте... То је тај страх. Не могу! Не могу и нећу никад ничије боли и туге упоређивати; свако има своју муку и на свој начин је носи, с њом се бочи и како зна и умије ћути и трпи, ћути или баш о њој говори, пише. Шта сам све с љутом муком прогутао, и то ћу ваљда. Aко Бог да. Душко М. ПЕТРОВИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.