Има ли странке без лидера

Свака држава, државна заједница, ентитети, покрајине, чак и градови имају своје политичке ере, које, свака на себи својствен начин, обиљеже странке или лидери који могу деценијама бити усидрени у руководећим столицама или да се на тој позицији мијењају "као на траци".

 И једна и друга варијанта су и те како познате на домаћој политичкој сцени, а посљедње турбуленције на адреси највеће опозиционе партије у Српској отвориле су бројна питања, међу којима и оно која је од опција бољи доказ демократије или је то показатељ нечег другог. 

Српска демократска странка (СДС) основана је на Петровдан, 12. јула 1990. године у Сарајеву, на скупу у Скендерији, пред више од 2.000 присутних Срба, чиме је започела своју мисију као кључни политички глас српског народа у БиХ. 

Њено оснивање је, како наводе, био одговор на сложене политичке прилике уочи распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), када су националне странке других, попут Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) и Странке демократске акције (СДА), већ биле формиране. 

СДС је од оснивања па негдје до средине прве деценије овог вијека добро држао своје позиције. Међутим, посљедњих 10-15 година, усљед све лошијих изборних резултата, унутарстраначких подјела и одласка истакнутих појединаца који су "одводили" и дио чланства, почео је њен пад. Иако и данас слови за најјачу опозициону странку, многи, без устручавања, истичу да је тек блиједа сјенка некадашње велике партије.
СДС је, стицајем околности, све више, како је вријеме одмицало, примораван да се бави сам собом, а поједини аналитичари сматрају да је значајну улогу у његовом слабљењу имало, заправо, удруживање са опозиционим колегама у разне савезе. Нарочито пред изборе. 

Разлика

Међутим, оно по чему се СДС знатно разликује од осталих странака јесте то да је током својих 35 година постојања промијенио чак девет особа у фотељи првог човјека странке, док су такви догађаји ријетки чак и у партијама, не само у Српској, него генерално у БиХ, које су према матичним књигама приближне старости као СДС.

Први предсједник СДС-а био је Радован Караџић, који је ту функцију обављао од 1990. до 1996. године, да би 2025. у ту врућу фотељу засјео Модричанин Јовица Радуловић, као девети по реду предсједник. Он је, наиме, са позиције предсједника Главног одбора, како налажу прописи, овог мјесеца дошао на чело СДС-а, након што је Милан Миличевић, који је именован 2023, поднио неопозиву оставку због подјела, проблема и незадовољства дијела функционера његовим руковођењем.

Унутарстраначки избори би, према Радуловићевим ријечима, који тврди да нема амбиције да уђе у трку за новог предсједника СДС-а, требало да буду расписани почетком септембра. 

Страначким Статутом је прописано да је мандат предсједника СДС-а четири године, а најдуже је у тој фотељи био Младен Босић, који је и један од оних који су од локалних избора отворено критиковали Миличевића, уз став да треба да оде са мјеста предсједника СДС-а. Међутим, о стању у СДС-у он не жели да говори. 

- Нисам ни другима говорио о томе, нећу ни вама - кратко је поручио Босић за "Глас". 

Разговор о теми учесталих смјена лидера избјегавају и други некадашњи лидери. Дио оних са којима смо успјели да ступимо у контакт не желе да се оглашавају, а појединци, као што су Вукота Говедарица и Мирко Шаровић, који дијеле и Босићев став посљедњих мјесеци, не одговарају на позиве нити поруке. 

Отворен за разговор је, с друге стране, Милован Бјелица, иначе члан СДС-а од оснивања и тада један од најближих сарадника првог предсједника те политичке организације Радована Караџића. 

- СДС је посебна прича у односу на друге партије. То је партија која је старија и од Републике Српске и која је преузела одговорност, предвођена доктором Караџићем, у тешко вријеме за српски народ. Радован је говорио да морамо сједити, договарати се, док не "измозгамо" рјешење које је повољно за све. Била је потпуна демократија. СДС и није лидерска партија, а многе друге ће се одласком својих лидера саме погубити - рекао је Бјелица за "Глас" и подсјетио на нека од звучних имена која су у почетку стала уз СДС, као што су Славко Леовац, Милутин Најдановић, Милорад Екмечић, Никола Кољевић, Алекса Буха и други људи "од мозга и пера".

Свједочећи о томе како су се мијењали предсједници и које је ударе претрпио СДС, који су интензивирани од 2004. године, те како се мијењала реторика, подсјетио је да је био први СДС-овац кога је смијенио високи представник. 

- Када је Босић преузео странку, услиједио је озбиљан заокрет. Многе ствари се нису помињале. Странка се елегантно почела да ослобађа својих оснивача. Друге партије су то користиле и искористиле, преузимале су нашу реторику и добар дио програма. И када је он отишао, дошао је Говедарица, који, иако је имао стажа у странци, није био зрео за лидера, али је испунио обећања и послије неуспјеха на изборима отишао са мјеста предсједника. Онда је дошао Шаровић, функционер са искуством на позицијама, али се никада није бавио организацијом странке, као ни Босић и Говедарица те нису уважили то да се треба колективно радити - рекао је Бјелица. 

Највише га, каже, боли када чује да је неко отишао из СДС-а јер се није слагао са политиком. 

- Треба остати и поправљати, а ко је отишао у другу партију само да буде члан? Нико. Отишли су и продали се за позиције и функције - истакао је он. 

Мангупи
 
Политички аналитичар и социолог Драго Вуковић упозорава да је генерално данас политика у дубокој кризи, јер је постала интересна дјелатност са јако присутном огољелом борбом за власт и као таква скоро потпуно је одвојена од грађана.

- Зато све што се данас дешава у политици је посљедица тог стања. Један од видљивијих проблема данашње политике је лидерство. Скоро да данас нема великих политичких лидера. Осим Александра Вучића у Србији и Милорада Додика у Републици Српској тешко је пронаћи трећег на овим просторима бивше Југославије, тако да је политичко лидерство у озбиљној кризи, прије свега зато што је партија као основни облик политичког дјеловања постала све оно што не треба да буде - истакао је Вуковић за "Глас". 

Проблем лидерства је најизраженији у СДС-у, а према његовом виђењу то је посљедица лошег стања у партији, које у континуитету траје од чувене "сјече кнезова", што је урадио високи предсједник Педи Ешдаун. 

- Тешко је набројати све узроке који су ову партију довели до таквог стања. Нисам сигуран да се послије Ешдауна СДС није могао опоравити. Вјероватно дјелимично јесте, али су то онемогућили "мангупи из властитих редова", али и неки други којима није одговарао јак СДС, што је из угла борбе за власт нормална појава - поручио је Вуковић. 

Додаје да је интересантно питање зашто је СДС, за разлику од других партија, промијенио толико предсједника. 

- Свакако да је криза ове партије, опадање њеног угледа код бирача и друго као логичну потребу имала смјену лидера. То само по себи и није велики проблем да су ти који су долазили јачали странку, а то је могуће провјеравати само кроз изборе. Сви лидери СДС-а послије Калинића су се хранили том лажном сликом о јачини партије, без обзира на то што је на сваким изборима та снага била све мања. Шта су радили Босић и другови? Своје неуспјехе су оправдавали завјерама извана и изнутра и то користили да једна мала група из врха одлично живи на њен рачун. Само је по тој накарадној политичкој логици Босић више од 20 година посланик на државном, а неки исто толико на републичком нивоу - навео је Вуковић.

Босић је, додаје, најдуже био лидер, али и нанио највише штете. 

- Забрињава да ниједан предсједник послије ере Ешдауна није показао способност да бар донекле опорави ову партију. Зашто је то тако тешко је дати прецизнији одговор. Из угла анализе ради се о негативној селекцији кадрова и потпуно изосталој одговорности за стање у партији и лидера и укупног руководства. Прибјегли су тој политичкој филозофији да је боље и лакше "глодати" ту политичку љуштуру иако је број оних који то раде све мањи. Ако је постојала, а јесте, моћна, државотворна партија, а данас је нема, на примјер у главном граду или у Добоју, као некада најјачем центру СДС-а, а да то не виде у руководству партије и да им не смета, јасно је о чему се ради - поручио је Вуковић. 

На крају је поручио да, ипак, честе промјене лидера нису нешто што је негација демократије у политици.

- Напротив. Али честе промјене у овом случају су биле контрапродуктивне и давале су лоше резултате. Оне су биле индикатор лошег стања и посебно лоших одговора на проблеме. СДС дуго безуспјешно трага за новим лидером, а никако да га нађе. Нисам сигуран да ће и нови предсједник успјети нешто радикалније да промијени у овој партији. Али видјећемо, све је могуће - рекао је Вуковић.

Остали

Почеци СНСД-а датирају од 1996. године, а странку од тада води Милорад Додик, док ПДП од 1999, када је настао, до данас броји три лидера. Младен Иванић је водио партију од 1999. до 2005, након чега је именован за почасног предсједника, а наслиједио га је Бранислав Бореновић, који је ПДП водио до децембра прошле године, када је на то мјесто изабран Драшко Станивуковић. 

Социјалистичка партија (СП) са сједиштем у Српској је основана 2. јуна 1993. године у Бањалуци и такође је промијенила три предсједника. То су Драгутин Илић, Живко Радишић и Петар Ђокић, који је први социјалиста од 2002. 

За три предсједника "зна" и ДНС. Странка је основана у јуну 2000. године, када је дио чланства Српског народног савеза формирао нову партију на челу са Драганом Костићем. Најдуже је странком руководио Приједорчанин Марко Павић и то од 2003. до 2019. године, да би након њега позиција предсједника припадала Ненаду Нешићу, који је и данас лидер ДНС-а. 

Недељко Чубриловић, некадашњи истакнути ДНС-овац, послије неслагања са врхом странке, основао је 2018. ДЕМОС, на чијем се челу налази и данас. 

Уједињена Српска (УС) је основана у новембру 2015, а од тада је у фотељи предсједника Ненад Стевандић. 
Мање-више сличне биографије имају и водеће странке у ФБиХ. СДА је од оснивања имала три предсједника. Алија Изетбеговић је управљао странком од 2001, када је донио одлуку да се због здравствених разлога не кандидује поново за предсједника. Наслиједио га је Сулејман Тихић и остао на том мјесту до 2014. године, када га је неколико мјесеци прије његове смрти замијенио Бакир Изетбеговић.
Исти број предсједника биљежи и СДП. На позицији су били Нијаз Дураковић, Златко Лагумџија и актуелни предсједник Нермин Никшић, док је ХДЗ БиХ нешто чешће мијењао предсједнике, нарочито у првим годинама постојања. 

На челу странке су били Даворин Периновић, Стјепан Кљуић, Миленко Бркић, Мате Бобан, Анте Јелавић, Бариша Чолак, који је био предсједник до 2005. године, када кормило преузима Драган Човић и опстаје све до данас. 

Извориште десет партија

Из СДС-а је настало десетак других странака. Међу њима су Демократска партија Драгана Чавића, који је био предсједник СДС-а, Савез за демократску Српску, коју је основао такође бивши предсједник СДС-а Драган Калинић те Уједињена Српска, на чијем је челу од оснивања 2015. Ненад Стевандић, који је својевремено био истакнути функционер СДС-а и Народна партија Огњена Тадића, који је и био опозициони кандидат за предсједника Републике. 

На листи су Изворни СДС, Изворна Српска, СДС Семберије, који је формирао покојни Мићо Мићић и који је годинама важио за најистакнутијег члана СДС-а, Покрет Успјешна Српска - Златко Максимовић, Прва СДС па чак и ДНС и НПС. 
Уз то је, између осталог, Обрен Петровић преласком у СНСД и одвођењем чланства нокаутирао СДС у Добоју, граду који је словио за бастион странке.

Брза "потрошња" 

Драго Вуковић сматра да и ново вријеме доноси нове стандарде. 
- Данас је захваљујући масовним медијима могуће да сви могу да коментаришу, нападају, без проблема износе своје фрустрације, да сви знају шта треба радити, да било ко може бити предсједник партије и државе и тако даље. Све то доприноси брзој "потрошњи" лидера, посебно њиховој компромитацији - оцијенио је Вуковић.

Сви предсједници СДС-а:

Радован Караџић (1990 - 1996)
Алекса Буха (1996 - 1998)
Драган Калинић (1998 - 2004)
Драган Чавић (2004 - 2007)
Младен Босић (2007 - 2016)
Вукота Говедарица (2016 - 2019)
Мирко Шаровић (2019 – 2023)
Милан Миличевић (2023 – 2025)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.